Vera Kulić, rediteljka: Kraj ljubavi i smak sveta

Film će posle Novog Sada biti prikazan i u Amsterdamu, Beogradu...

Radnja filma je orijentisana, ipak, na Novi Sad, gde jedna Đeva (Darija Vučko), dočekuje smak sveta, eksploziju - Sunca, ali i kraj jedne ljubavi.

Reč je o diplomskom filmu mlade autorke koja se školovala u Beogradu, na Univerzitetu “Sinergija” iz Bijeljine, a planira da nastavi studije, upiše master u Berlinu.

Za pretpostaviti je da je danas teško snimiti bilo koji film. A koliko je bilo teko snimiti ovaj vaš, diplomski?

- Ovo mi je bilo najteže iskustvo u životu. Ne samo s tehničke, nego i psihičke strane, kao iskustvo rasta. Svako dobro iskustvo rasta zna biti neprijatno i naporno, pa mi je tako prošlo i ovo, mada je bilo i lepih trenutaka. Osoba sam koja se izražava više kroz atmosferu, nego kroz tehniku, film ima dosta tehničkih grešaka, ali atmosferom sam, čini mi se, uspela da prenesem osećanja.

Kako je bilo sarađivati sa ekipom, u glumačkoj postavi imate (filmski) neafirmisane i afirmisane glumce, poput Mirjane Karanović?

- Sve sam isto tretirala i svi su isto tretirali jedni druge. Znalo je da bude jako teško i zahtevno, a shvatam to kao veliko iskustvo i nešto pozitivno. Svaki glumac i glumica su specifični i samo treba da pronađem taj pristup, da se ogradim i sebe ne istrošim kao osobu, nego da svemu pristupam kao umetnik. A to mi ide teško, jer sam još mlada i odmah se otvorim kao osoba (smeh).

U vašem filmu postoji direktna i prilično očigledna veza između kraja sveta i kraja (jedne) ljubavi, veze?

- Može biti da je ta priča o kraju sveta inspirisana krajem ljubavi, ja sam je tako doživljavala, ali mislim da je i inače usko povezana reakcija čoveka na kraj jedne veze sa krajem sveta. U poslednjim satima uvek izađe na površinu ono što smo mi zapravo.

Delite li utisak da je danas jako teško govoriti o ljubavi a, možda baš i zbog toga, mnogo lakše o kraju sveta?

- Poenta je da sam, poput glavne junakinje, tragala za ljubavlju. Kad se ljubav desi, jednostavno to znaš i nemaš potrebu da vičeš na sav glas, nego si spokojan. Ljubav nije vatra, nego više kao drvo, zelena boja. To je moje shvatanje.

Zar se nekad ne kaže i da ljubav nije laka?

- Uvek je teška. Mora da se radi. 

Zašto vam je bilo važno da u filmu takva jedna veza bude prikazana kroz istopolnu ljubav?

- Sasvim je nebitno što je u mom filmu to predstavljeno kroz istopolni par. To je ljubav, dve osobe koje se vole, a ne mogu da pruže jedna drugoj ono što im treba. To je sasvim o-kej. Niko nije dužan da uradi nešto što ne može, da daje ono što ne može da pruži. To je mnogo manje bitno od samospoznaje i egzistencijalne pozicije, prihvatanja sebe i onoga kad si sam - sam si.

A zašto baš da se kraj sveta dogodi u Novom Sadu, na (novom) Žeželjevom mostu?

- To je sve simbolično. Što je most stari - novi, što je bele boje, što simboliše kopno na vodi, spaja dve strane... Osetila sam subjektivnu povezanost sa Novim Sadom i htela sam da izrazim to što osećam na najbolji mogućni način, koristeći što više istinitih komponenti iz mog života. Ali, ne previše, dovoljno.

Igor Burić