ŠTANCAJU SE i u njih se ulaže više novca nego u OBIČNOG ČOVEKA! GLUMAC RADIVOJE BUKVIĆ smatra da nas američki SUPERHEROJI frustriraju, evo i zbog čega

Sticajem nepredviđenih okolnosti, oni bivaju izloženi smrtonosnoj dozi zračenja, zbog čega ih jugoslovenska tajna policija odvodi na lečenje u Kliniku Kiri u Parizu, gde se suočavaju sa mučnim lečenjem. Glumac Radivoje Bukvić u intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin naglašava da veruje da ovaj film ima snagu da osnaži male ljude u nama, koji će u sebi prepoznati snagu heroja.

– Cilj umetnosti i jeste da prebaci poruku. Verujem da umetnost i lepota mogu da pobede ružno, da dobrota može da pobedi zlo i da ljubav može da pobedi strah. Ovi ljudi iz našeg filma su obični heroji, ljudi kojima je palo nebo na glavu. Ozračili su se i bilo je pitanje dana kada će da umru. U stvari, oni su postali heroji, jer su u toj svojoj unutrašnjoj borbi uspeli da pronađu snagu da prevaziđu sve prepreke i da prežive – priča nam Bukvić i dodaje da film, generalno, treba da govori o običnom čoveku koji postaje heroj. – Mi smo se poslednjih 30 godina navikli na američki film u kojem nam je superheroj postao svakodnevica, pa svako dete mora da ima snagu kamenu, uzdah vatreni, pogled ne znam ni ja kakav. Svi treba da smo neki superheroji, a, zapravo, ti superheroji stvaraju frustraciju u publici jer mi nikada ne možemo da se poredimo sa njima.

Čini li se, onda, da je film „Čuvari formule”, u stvari, povratak klasičnom repertoaru, sa univerzalnim vrednostima i porukama?

– Apsolutno. To su oni filmovi u kojima reditelj uzme običnog,  marginalizovanog čoveka, koji uspeva da pronađe snagu u sebi, a to smo svi mi. Stvarno jesmo. Verujem da svaki pojedinac, kada osvesti svoju snagu, može da uđe u borbu sa opakom bolešću ili da nađe način da sa komšijom s kojim je 20 godina u svađi pokuša da nađe zajednički jezik. To su herojske priče, ali se sve ređe snimaju. Ne znam zašto, nemojte me to ni pitati. Ne znam zašto naša deca gledaju Marvela. Nemam pojma! Zašto decu voditi da gledaju superheroje koji u nama stvaraju frustraciju?  

Imate li, možda, odgovor na pitanje zašto češće u svet ne šaljemo upravo takve filmove koji svi mogu da razumeju jer je njihova poruka univerzalna?

– Teško je naći univerzalnu temu. Dragan Bjelogrlić je film „Čuvari formule” spremao šest, sedam godina. Za sedam godina dete skoro završi osnovnu školu. To je veliki proces, gigantski posao i treba sve faze proći i imati strpljenja za sve to. A ima univerzalnih tema. To su sve one najobičnije - neuzvraćena ljubav, osveta, mržnja, ljubomora. Toliko je nekih običnih priča koje mogu da razumeju stranci, ali teško je napisati dobar scenario. Za to treba dosta vremena. Sad ako hoćeš da napraviš dobar film ti možeš da ga plasiraš za nekih pet, šest godina.

Da li je onda teško i glumački dočarati to nešto univerzalno što treba svi da prepoznamo u moru svega što je gledano, poput superheroja, koje ste spomenuli?

– Oni su nam nametnuti. Štancaju se i u njih se ulaže 40 do 70 puta više novca nego u ove obične filmove koji koštaju milion ili dva, a pričaju o nekim običnim ljudima. Tu autorski film pati. Bilo bi najlepše kada bi ljudi koji imaju nekog životnog iskustva mogli da pričaju svoje priče tako da mogu da žive od toga. Da svake tri ili četiri godine snime jedan film i da gajimo takve autore, koji će tokom svoje karijere od 40 godina snimiti 10 filmova, od kojih će imati dovoljno novca da obezbedi detetu školovanje, da može da ide na zimovanje i letovanje i,  usput, preživi. To je jako teško danas. Izazovno je napraviti veliki film i skidam kapu svakom autoru koji uspe u tome. Znam šta to znači i stvarno cenim svakoga ko se usudi da uđe u to ludilo koje se zove filmska produkcija.

Koja je formula dobrog filma?

– Formulu dobrog filma, što kaže jedan moj prijatelj Bosanac, čine tri „š”: šega, ševa i šorka (smeh). Mi u „Čuvarima formule” imamo sva tri, bar mislim. Ima malo šege, šorke ima sa nuklearnom bombom, a ima i malo ševe (smeh).

Za potrebe lika u ovom filmu morali ste drastično da smršate, a onda i povratite svoju prirodnu kilažu. Kako to izgleda u srpskim uslovima?

– Nije to bio prvi put da moram da izgubim kilograme zbog uloge. Čini mi se da sam to radio već tri puta, ali ovaj put je bilo malo drastičnije. Kolege i ja smo morali da se približimo ovim likovima, da bi moglo da se opravda to mršavlje, a bez takve fizičke promene i izgleda bilo je nemoguće igrati ove ljude. To je, u stvari, bilo najzahtevnije. Bio je malo stresan taj proces, jer bilo je veoma vruće na snimanju. Sećam da sam jedino mogao da pijem vodu, jedino sam tako uspevao da se smirim, a kada sam se smirio navikao sam se na tu glad.

Da li je potrebna neka vrsta izolacije za lik koji prolazi kroz mučno lečenje ali i osećaj krivice?

– Lik koji tumačimo mi glumci ne zna da je posmatran, a ja o tome često razmišljam i baš zato mi je ta emotivna izolacija, baš to što kažete, veoma bitna. Pogotovo kada je film u pitanju jer tu vam je objektiv veoma blizu, mi smo vrlo često u nekim krupnim kadrovima i bitno je da glumac uđe u fazu samozaborava, da bi uopšte mogao da izazove neku emociju. To treba da bude sopstvena emocija koja može da liči onoj u kojoj se nalazi tvoj lik. Ali, upašću u filozofiju ako nastavim da odgovaram na ovo pitanje, a to publika ne voli, ona voli lagane teme, trivije (smeh).

Donosim kometu u „Azbuku našeg života”

Radivoje Bukvić pridružio se ekipi serije „Azbuka našeg života”, u čijoj ćemo ga drugoj sezoni gledati u liku misterioznog Veljka koji će pomrsiti konce glavnim junacima ove serije, koja bi trebalo da se vrati na male ekrane pred Novu godinu. Glumac nam otkriva da gledaoce očekuje drugačija sezona od prve.

– Lik koji tumačim dolazi kao neka vrsta komete. Ne bih smeo da otkrivam detalje, jer ću tako da ubijem iznenađenje gledaocima, ali dešavaju se neočekivane promene u životu Vesne Popović. Pojavljuje se taj moj Veljko i rađa se neka nova ljubav. Uglavnom, pratiteljke serije će imati šta da gledaju i komentarišu (smeh). Biće zanimljivo – misteriozno otkriva Bukvić.

Reklo bi se da imate zajedničku paralelu sa kolegom i rediteljem ovog filma Draganom Bjelogrlićem - obojicu je obeležila serija. Njega Boba u „Boljem životu”, a vas Danilo u seriji „Stižu dolari”. Šta su vam donele te porodične serije?

– Jeste, to je tako. To je bila odskočna daska. Te porodične serije se ispostave kao jako dobar start. Veoma su dobre jer je ciljna grupa široka. Gledaju ih i devojčice, dečaci, bake i deke, svi su zajedno. Nema psovki, sve je neka polušala. Moja mama, npr. kada gleda porodične serije ona ne prestaje da se smeši.

Vladimir Bijelić