Posle prve sezone Marvelovog „Lokija”: Slučajni birokratski košmar
Kako je Loki, prevrtljivi bog, šarmatni varalica, mag, ambivalentni antiheroj, uspeo da postane dosadni mlakonja, pokazaće nam “Diznijevi” producenti u svojoj poslednjoj sterilizaciji jednog od omiljenih junaka popularne kulture.
Glavni problem “Lokija” je zadivljujuća nekompetencija u portretisanju sopstvenog protagoniste. Serija se urušava po svojoj osnovi – Loki koji je kao lik zanimljiv jer je nepredvidivi pokretač radnje, ovde je predvidivo nesposobni pasivni protagonista bez ikakvog plana, kome je jedino dozvoljeno da reaguje na ono što se trenutno dešava. Neshvatljiva je takva doza amaterizma – ko je mogao pomisliti da će u akcionoj, žanrovskoj seriji priču moći da nosi neko ko je sveden na vreću za udaranje? Teško je razumljiv i kasting izbor Silvi, kao što je teško razumeti zašto je fokus serije uopšte na njoj – Sofija di Martino, mada solidna, ipak nije naročito upečatljiva u ovoj ulozi, niti naročito harizmatična.
Povremene iskrice dobre hemije između Toma Hidlstona i Ovena Vilsona kao nevoljnih partnera guši nezgrapni scenario u kom se dijalozi uglavnom sastoje u beskonačnom prepričavanju zapleta, tumačenju odluka junaka, i cepidlačkom objašnjavanju mehanizma putovanja kroz vreme i strukture TVA-a, birokratske agencije koja vodi računa o ispravnosti vremena. Na kraju dana, svo to objašnjavanje je iscrpljujuće. Iako bi trebalo da satirizuje birokratiju, “Loki” je i sam nenamerna kafkijanska noćna mora, kao da je celu seriju o bogu varalici pisao tim umornih birokrata.
Tužno je što ovakva visokobudžetna mejnstrim ostvarenja sve češće podsećaju na beskonačno ponavljanje košmarne petlje katastrofalne poslednje sezone „Igre prestola“ – vrhunski scenografi, majstori fotografije, kostimografi i kompozitori svi stavljeni u službu amaterski pisanih scenarija i (često) suviše konvencionalne režije.
Zaista, vizuelno, Diznijev “Loki” nema mnogo promašaja – klaustrofobični retrofuturizam enterijera administrativnih zgrada TVA začinjenih zdravom dozom megalomanije socijalističke arhitekture (koja često priziva distopijsku, nikad završenu Palatu sovjeta), sasvim je korektno ispraćena kostimima koji diskretno dočaravaju birokratski pakao (naročito je inspirisana košulja koju Hidlston nosi tokom cele serije, koja je toliko zakopčana da kravata izgleda kao da je ušivena u kragnu, poput omče koja steže). Vizuelno je upečatljiv i svet na ivici kataklizme iz treće epizode, u kojoj neonske boje grada koji tone u propast uz veličanstven sintvejv saundtrek za trenutak stvaraju utisak da gledamo neku drugu, odličnu seriju.
Nejasno je kakav ton ciljaju producenti (pošto reditelji izgleda odavno ovde ne učestvuju ni sa kakvim autorskim vizijama) jer je serija povremeno forsirano šaljiva, da bi je zatim zamenili patetični razgovori na rubu suza. Uopšte, neujednačenost tona je primetan problem, glumci svoje uloge tumače iz različitih fonova, i to često u istoj sceni; dok Gugu Mbata Rau glumi drveno i izveštačeno kao da je u lošem stripu, Vilson kao Mebijus uspeva da svakoj sceni da dozu uverljive iskrenosti i ranjivosti, pa uglavnom deluje kao da njihovi likovi pripadaju potpuno različitim serijama (o nedostatku hemije koji iz ovog proizilazi da ne govorimo). Sem Vilsona, i Hidlstona koji povremeno uspeva da nekako izvuče po koji trenutak inspiracije iz lika koji mu je masakrirao scenario, niko od glumaca se ne ističe ni po čemu, i nikog nije naročito zanimljivo gledati.
Jedino pozitivno što se može izvući na kraju je zanimljiva postavka koji obećava potencijalno dobar zaplet u narednim Marvelovim filmovima ali oni koji su imalo voleli Lokija kao lika, možda najbolje da ovih šest epizoda preskoče, i sačekaju da ga gledaju u filmovima, ili drugoj sezoni serije, u nadi da će ponovo zaličiti na sebe.
Nastasja Pisarev