Novi Blejd raner u bioskope stiže posle 35 godina
Preuzeti filmski univerzum Ridlija Skota i istovremeno pokušati napraviti sopstveni, za mene je bio zaista veliki zadatak, rekao je za “Holivud Riporter” Deni Vilnev, reditelj “Blejd ranera 2049” ove godine jednog od najiščekivanijih, velikih filmova.
Reč je o nastavku kultnog klasika “Istrebljivač” (Blade Runner) Ridlija Skota iz 1982, po mnogima remek-delu naučnofantastičnog žanra.
Nesumnjivo, reditelj ostvarenja kao što su “Zatvorenici” (Prisoners), “Sikario” (Sicario) i “Dolazak” (Arrival) našao se svojevoljno na velikom iskušenju, istovremeno se za njega na najbolji mogući način preporučujući. Dosadašnjom ubedljivom posvećenošću kreiranju ostvarenja, prvenstveno namenjenih široj a kultivisanoj bioskopskoj publici, specifičnim autorskim pečatom i, koliko suptilnošću, toliko i pravim filmadžijskim drajvom, koji podrazumeva veliku dozu originalne imaginacije, Vilnev je uspešno se oprobavši u više žanrova stekao status jednog od vodećih aktuelnih filmskih autora.
Preporuke su dakle tu, kao i kredit koji ima kod gledalaca, a sudeći po trejlerima za ovaj nastavak “Istrebljivača”, koji će u našim bioskopima početi da se prikazuje od 5. oktobra, velika očekivanja ne bi trebalo da budu izneverena. Trebalo bi to da bude više nego dostojan produžetak originala koliko po atmosferi, toliko i intrigi, i drami, u čijem je središtu odnos čoveka i čovekovih savršenih replika, humanizovanih robota. Kao faktor prirodnog, “mekog marketinga” koji radi za ovaj novi film, ne treba zanemariti ni vremenski luk između prvenca i njegove aktuelne nadgradnje u koji se smestilo puno toga što je podgrevalo maštu i rasprave – od nekoliko verzija kraja filma, do pojave one najviše ocenjene “rediteljskog reza”, od dileme da li je i sam Rik Dekard android, do pitanja šta zapravo čoveka čini čovečnim, da li i ako je to moguće, kada veštačka inteligencija postaje humana.
Ukratko, očekuje nas nova priča 30 godina nakon događaja iz prvog dela. Novi Blejd raner, istrebljivač replikanata policajac K (Rajan Gosling) otkriva davno skrivenu tajnu koja bi mogla, da ono što je preostalo od civilizacije, pretvori u konačni haos. To je razlog da K krene u potragu za Rikom Dekardom (Harison Ford) koji je nestao pre tri decenije…
Inspirisan SF romanom Filipa K. Dika iz 1968. “Sanjaju li androidi električne ovce”, Skotov “Istrebljivač” smešten u Los Anđeles 2019. po mnogo čemu je opstao kao neprevaziđen uzor i inspiracija potonjim autorima manje ili više uspelih ostvarenja SF žanra, posvećenih onespokojavajućoj budućnosti ili (ne)miroljubivoj koegzistenciji ljudi i sofisticiranih mašina. Dikova distopijska vizija visoko tehnološki razvijene, ali i razorene planete čiji su preostali stanovnici izloženi neprestanim radioaktivnim kišama, dok je sve što je zdravo i vredno otišlo i odlazi u druge, bolje svetove na daleke planete, dobila je fascinantno vizuelno otelotvorenje i specifičnu aromu sa kojima se stopila, svi su prepoznali, klasična narativna matrica detektivskog film noara.
“Istrebljivač” se inače smatra i najboljim filmom nastalim na osnovu Dikove SF proze, iako bar pola toga u njega nije ni ušlo. Recimo, fascinacija odumirućih ljudi već odumrlim životinjskim svetom i sada njegovim replikama, pa religija mercerizma - psihosocijalnog terapijskog dejstva koja se širi putem ekranskih platformi do svih slojeva društva u knjizi ima važne sporedne uloge, ali u filmu za to nije nađeno pogodno mesto. Takođe, Dekard kao specijalac za odstrel/penzionisanje/overu androida van kontrole, u knjizi, želi da obraduje svoju ženu tako što će većim učinkom popraviti stanje kućnog buyeta, dok je u Skotovom filmu, Dekard tipični noar lik, usamljeni, pa, skoro mrzovoljni detektiv stalno na ivici fizičkog i moralnog ponora. Na kraju, to ga i odvodi u neizvesnu budućnost koju ćemo svi zajedno uskoro otkriti.
Zanimljiv je mada ne i usamljen slučaj “Istrebljivača”, koji je kada se pojavio u bioskopima, i publiku i kritičare ostavio ravnodušnima. Film je stajao, tada za takvu vrstu produkcije, zaista ozbiljnih 28 miliona dolara. Tek 10 godina kasnije prepoznat je kao istinsko remek-delo SF-a. Danas je nezamislivo da ga je režirao neko drugi, kao što je teško zamisliti bilo kakvu alternaciju Harisonu Fordu u ulozi Dekarda. Hroničari su zabeležili da su producenti prethodno razmišljali da režiju filma povere Adrijanu Linu, pa Majklu Aptedu ili Robertu Maliganu. Navodno je i Martin Skorseze, u vreme kada se roman pojavio, bio zainteresovan za njegovu filmsku adaptaciju. Još zanimljivije je da se za ulogu Dekarda razmišljalo o Kristoferu Vokenu i Dastinu Hofmanu. Inače, sam Ford je izjavio da mu je to bio najteži film na kojem je ikada radio. Kako je novinarima 1991. godine rekao, nije mu se nimalo svidelo “da se vucara naokolo da bi bio nekakav fokus scenama koje je zamislio Skot”. Međutim, kako su kritičari primetili, njegova u filmu iskrena zbunjenost savršeno se uklopila u atmosferu i dramaturgiju priče. Navedeno ide u prilog glasinama da se Ford i Skot na snimanju nisu baš slagali, a povrh svega govorilo se da se Fordu nije svidela ni njegova partnerka Šon Jang u ulozi Rejčel, dok je ekipa filma stalno bila nezadovoljna pa čak je i protestovala zbog zahtevnih rasporeda snimanja.
Sve ovde rečeno je radi podsećanja, a može da posluži i da nama brže prođe vreme do premijere Vilnevog “Blejd ranera 2049”. U međuvremenu, preporuka je pogledati i poslušati Skotovog “Istrebljivača”, tako maestralno protkanog Vangelisovom, za film komponovanom melanholičnom sintisajzerskom simfonijom. Obavezno, više puta.
Na kraju i reči samog Denija Vilneva koji kaže: “Rajan Gosling i ja smo se pomirili s idejom da su nam šanse za uspeh bile veoma male. Upustio sam se u ovo jer je scenario bio vrlo snažan. Ali, bez obzira šta smo uradili, bez obzira koliko je to dobro, naš film će se uvek upoređivati sa prvim, koji je remek- delo. A kada se s tim pomirite, onda vam je lakše”.
Vladimir Crnjanski