Milo Rau, reditelj: Solidarnost može da promeni svet

Reditelj Milo Rau i politički aktivista Ivan Sanje kreirali su hibridno ostvarenje u kome je Isus tamne puti, i bavi se problemima migranata koji su rizikovali život prelazeći Mediteran, samo da bi ostali zatočeni na poljima paradajza u južnoj Italiji, živeći kao ilegalci u nehumanim uslovima. Ovaj kontroverzni film naći će se u selekciji Naslovna strana na predstojećem izdanju Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldoks, koji se održava od 9. do 16. septembra u Beogradu i onlajn. „Novo jevanđelje“ će u Srbiji biti prikazano 14. septembra u 20 sati u Domu omladine Beograda, i dan kasnije u isto vreme, u Centru za kulturu Vlada Divljan. Povodom srpske premijere filma razgovarali smo sa rediteljem Milom Rauom.

Kako ste započeli rad na ovom filmu?

- Matera, u kome je film sniman, bio je Evropska prestonica kulture i pozvali su me 2017. da uradim projekat za njih. Godinu dana pre toga sam radio sa Maijom Morgenštern koja je glumila Devicu Mariju u filmu o Isusu Mela Gibsona. Znao sam i Enrikea (Irazokija, koji je glumio u Pazolinijevom „Jevanđelju po Mateju“ 1964, op.a). U jednoj od mojih predstava sam već imao i dve scene iz jevanđelja. Pristao sam da uradim projekat i ubrzo počeo da ga razvijam ali kada sam stigao tamo, uvideo sam socijalnu situaciju i politički kontekst, sve se promenilo i ovo je postao hibridni projekat.

Radili ste sa ljudima koji su učestvovali u snimanju filmova Pjera Paola Pazolinija i Mela Gibsona, na temu Jevanđelja i Isusa Hrista. Oba filma su snimana upravo u Materi. Kakav odnos imate prema tim filmovima?

- U Pazolinijevom filmu mi se dopada što su u njemu uglavnom učestvovali naturščici. To je i moj pristup, da prikažem realnost svakodnevnog života. Svaki karakter je izolovan, čak i kad razgovaraju jedan s drugim. To je veoma arhaičan pristup. Moj snimatelj i ja bili smo pod velikim uticajem ovog načina snimanja.

Mel Gibson je potpuna suprotnost. Njegov pristup je veoma istorijski, on je veliki visokobudžetni profesionalac, sa specijalnim efektima, koji je bio fokusiran na samo stradanje. U mom i Pazolinijevom filmu stradanje je samo jedan mali deo: kod Pazolinija traje oko 12 minuta, a kod mene možda 20-ak. Nisam bio previše zainteresovan da napravim istorijski film. Mislim da sam bliži Pazolinijevom pristupu. Naravno, moj film je različit od pomenutih. Pazolinijev je hermetičan, visoko estetizovan, a po mom skromnom mišljenju i veoma sentimentalan. To je bilo interesantno šezdesetih kada je film nastajao. Bilo je veoma politično vreme, a on je napravio film koji je bio agresivno apolitičan.

Da li vam je bilo bitnije da Isusa stavite u novi kontekst, ili da se povežete sa originalnim hrišćanstvom?

- Mislim da postoji jedan problem sa Biblijom, a to je da je institucija Crkve prisvojila ovu knjigu. Kada pokušate da shvatite njeno značenje izvan onoga što je dokumentaristički sloj, možete videti kako je kompleksna, kako je recimo Isusov strah ljudski. Setimo se njegovih poslednjih reči, „bože moj, zašto si me ostavio“. On je sam i izgubljen. Božiji sin, pita Boga gde je. To je neverovatno i paradoksalno. Biblija je knjiga o solidarnosti, dostojanstvu, o težini borbe. Zanimljivo je da ova knjiga postala glavna, ikonička propagandna knjiga naše civilizacije. Sve to je veoma interesantno i skriveno iza dokumentarističkog značenja koje Crkva prati.

Mislim da je treba shvatiti u odgovarajućem kontekstu. Biblija nije istorijska knjiga. Velika je greška vraćati joj se kao istorijskoj knjizi. To je velika greška i Mela Gibsona i mnogih drugih filmova koji su locirani u tom vremenu. Postoji mnogo drugačijih smislova koji nisu otkriveni. Za 50 godina, to je opet neko drugo značenje. Kada ga je Pazolini radio, bio mi je potreban naturalističan i apolitičan Isus. On čak nije bio ni najzastupljenija osoba u filmu. U mnogim scenama čujete Isusa kako govori, ali ga ne vidite. Jedan od razloga je bio taj što Enrike nije uvek na nivou glumačkog zadatka (smeh). Ali postoji i metaforičko značenje u tome što Mesija nije prikazan sve vreme. Svaki put je drugačije viđenje ove priče.  

Kako ste upoznali aktivistu Ivana Sanjea i kako je on video svoju rolu u projektu?

- Za mene je on bio jedini koji ima i harizmu i legimititet za tu ulogu. To je trebalo da bude neko ko ima ulogu u ovom kontekstu farmera i imigranata, gde se ukrštaju Italija i Afrika, gde imamo ovakvu ekonomsku realnost . Bio je jedini koji to može da odigra. Pripadnik je manjine i aktivista. Znao sam ga po reputaciji, ali ga nisam poznavao ranije. On je u Italiji veoma dobro poznat. Rekao je da je zainteresovan, ali da bi voleo da ovo ide dalje od filma o Isusu, jer on nije hteo da postane glumac. Onda smo došli do paralelne priče o revoltu.

Da li ste hteli da ispričate priču o situaciji u Italiji, ili da je podignete na univerzalni nivo?

- Sve je istovremeno i veoma specifično i veoma univerzalno. U različitim zemljama su različita lica, industrije, zidovi i kuće, jezici. Ali na kraju dana, borba za dostojanstvo unutar kapitalističkog sistema je možda ne univerzalna, ali globalna. Nažalost, moramo da primetimo da se istorija ponavlja svakog dana, svakog sekunda, bilo gde na planeti.

Da li onda vidite socijalizam kao rešenje?

-Postoje dve strane ovog problema. Sa jedne, imate strukturni problem. Unutar kapitalizma je nemoguća fundamentalna promena, ali postoje „momenti“ kapitalizma koje možete na neki način da iskoristite. Kao što, recimo, Ivan Sanje kaže da proizvođač treba da dobije novac, a ne distributer. Mi koristimo ono što se u kapitalizmu može iskoristiti. Možemo da kreiramo vlastiti institucionalni sistem. Pokušali smo da napravimo distributivni sistem za prodaju paradajza, ne zato što volimo paradajz - čak ga i ne volim previše - već jer smo hteli da proizvođačima vratimo dostojanstvo.

Problem je što socijalizam mora da dobije najveću bitku, mora da se promeni čitav sistem, pa će tek nakon toga, jednog dana ljudi biti srećni. Međutim, većina ljudi želi da bude srećna sada. Morate pronaći način da hakujete sistem. To je i Ivanu bilo važno. On nije hteo da drži velike govore o religiji i socijalizmu, bez ikakvog ishoda. Imate, recimo, tri miliona ljudi u Evropskoj uniji koji rade, plaćaju poreze, ali su ilegalci, ne postoje kao građani. Onda smo zaključili da to želimo da promenimo. To je praktičniji pristup od utopijskog.

Kako očekujete da će publika reagovati na vaš film?

- Imali smo za sad nekoliko festivalskih projekcija. Moj utisak je da se ovaj film obraća publici na veoma direktan način. Na prvi pogled deluje da je film kompleksan, ali nije. Ljudi me često pitaju da li sam vernik, jer im tako deluje. Verujem u delovanje umetnosti, da solidarnost može da promeni svet.

N. Marković