Kineski reditelj Huaćing Jin: Izazov dokumentarnog filma

Njihova ostvarenja takođe izazivaju veliku pažnju gledalaca, nailazeći na odlične ođeke kritike i festivalskih žirija. Međutim, uprkos brojnih uspeha dokumentarista iz Kine, koji svedoče o postojanju jedne sjajne i značajne dokumentarističke produkcije, čini se da stvari izgledaju drugačije, bar gledano iz ugla samih kineskih režisera.

Huaćing Jin, jedan od najistaknutijih kineskih reditelja, čiji su dokumentarci požnjeli niz nagrada na velikim svetskim filmskim smotrama, govoreći o položaju dokumentarnog filma u njegovoj zemlji, kaže da tamošnja publika zapravo ne poznaje domaće dokumentarce, te da je, usled sticaja različitih razloga, za kineske autore veoma teško da snimaju dokumentarne filmove. A Huaćing Jin je do sada snimio niz sjajnih i vrlo zapaženih ostvarenja, u kojima se hrabro i beskompromisno suočava sa ozbiljnim i vrlo kompleksnim temama današnjeg sveta.

Njegov film “Živeti sa sramom” tako beleži mučnu svakodnevnicu skupljača bačenih stvari na ogromnom otpadu u gradu Fenđiangu, gde se stiče smeće iz celog sveta, pokazujući mračno naličje besomučnog konzumerizma današnjice, dok ostvarenje “Tibetanka” suptilno i precizno uočava kontrastnu suprostavljenost poštovanja tibetanske tradicije, koje odlikuje junakinju, sa haotičnim, zbrzanim životom savremenog Pekinga. Paralelno sa rediteljskim angažmanom, Huaćing Jin aktivan je i kao predavač na brojnim univerzitetima i radionicama dokumentarnog filma u Kini i u inostranstvu, učestvujući u organizaciji niza filmskih festivala. Govoreći o položaju dokumentaristike u današnjem svetu, Huaćing Jin pomalo pesimistično konstatuje:

Ja sam, zapravo, veoma zabrinut, jer danas su veoma retki reditelji koji su spremni da se hrabro i odgovorno suoče sa temama koje donosi današnjica. Iskreno, voleo bih da znam zbog čega se većina filmskih autora danas okreće od takvih tema, od ozbiljnih socijalnih problema, već snimaju zabavne filmove, putopise, storije o divljim životinjama, filmove o egzotičnim krajevima i o tamošnjoj hrani. Verovatno je tu glavni motiv novac, jer snimajući takve stvari, koje publika voli, autor može dobro da zaradi, da kupi kuću, da finansira luksuzan život. Ja, međutim, smatram da se moraju snimati i dokumentarni filmovi u kojima će se prikazivati takozvane “teške teme” i važni društveni problemi. Jer, ako se ti problemi ozbiljno i odgovorno prikažu ljudima, to je već jedan korak ka njihovom rešavanju.   

Po rediteljevim rečima, ne samo Kina, već i sve druge zemlje širom sveta susreću se sa veoma teškim i kompleksnim teškoćama, dramatičnim sukobima i socijalnim previranjima, koji sudbonosno menjaju život i situaciju ljudi koji tamo žive.

Kada se takve stvari događaju pred našim očima, potrebno je da i reditelji dokumentarnog filma budu prisutni i snimaju to što se tamo dešava, da bi šira javnost imala uvid i saznanje šta se to i zbog čega događa, ističe Huaćing Jin.

Po njegovom mišljenju, danas nema mnogo reditelja koji su spremni da to rade na pravi način, pošteno i objektivno.

Tu se pojavljuju i druge teškoće: smatra se da takvi filmovi “ne prolaze” kod publike, teško je naći producente i pare za snimanje, a kada se film i snimi postavlja se pitanje kako ga prikazati gledaocima? I suočeni sa takvim preprekama autori neretko odustaju. Što se mene lično tiče, ja sam pesimista kada gledam na današnji položaj dokumentarnog filma, ali sam optimista u pogledu toga da ću nastaviti da radim kao i do sada, kaže kineski reditelj.

Na pitanje da li se položaj dokumentarnog filma u Kini u novije vreme menja na bolje, Huaćing Jin odgovara da u tamošnjoj kinematografiji postoji nekoliko odličnih i cenjenih autora dokumentarnog filma, koje veoma poštujem, koji su vrlo talentovani i njihovi filmovi su ostvarili mnogo uspeha i pobeđivali na važnim svetskim festivalima, kao što je festival u Kanu ili festival u Veneciji.

Huaćing Jin, koji je nedavno boravio u Herceg Novom kao predsednik žirija u kategoriji dokumentarnog filma, kaže da je selekcija bila odlična i vrlo uzbudljiva.

Neke od ovih filmova pokazaću svojim studentima. Među ovim dokumentarcima ima snažnih i veoma hrabrih ostvarenja talentovanih autora i nadam se da će oni i u budućnosti nastaviti da snimaju takve filmove, rekao nam je poznati kineski reditelj.

Nažalost, publika u Kini veoma malo zna o njihovom radu. To nije dobro i nije fer. Zbog toga, kao što sam rekao, njihovi filmovi se ne prikazuju kineskoj publici, ni u bioskopima ni na televiziji, jedino ih možete videti na internetu. Mislim da je to veoma loše i za našu publiku i za te reditelje, kao i za sve ljude koji vole dokumentarce i koji žele da ih gledaju.      

Govoreći o svom filmu “Tibetanka”, ostvarenju koje se bavi susretom i sukobom tradicije i modernog urbanog života, koje je osvojilo prvu nagradu na prošlogodišnjem Festivalu dokumentarnog filma u Teheranu, autor objašnjava:

Taj film je zapravo moj pokušaj sagledavanja aktuelne situacije u Kini. Današnji Peking je apsolutno kapitalistička metropola, tako da me je situacija u kojoj se našla Tibetanka Drolma, došavši u ovaj megalopolis sa željom da ljudima u Pekingu predstavi tradiciju svoga naroda, navela na pitanje: da li je možda moderna civilizacija neprijatelj tradicije i religije. To je teška kontradikcija sa kojom se Drolma suočila i koju će ona morati da prihvati da bi se integrisala u društvo, ali i da bi sačuvala sebe. Zanimljiva je i nelagodnost sa kojom ona dolazi u Peking, jer ona kaže da ne može da prihvati da se tu jede pseće meso, dok ljudi na Tibetu poštuju pse. Ovaj film posredno ocrtava i društvene probleme sa kojima se suočavaju žitelji Tibeta, kojima je teško da dođu do pasoša i nije im lako da putuju u inostranstvo. I ja sam imao teškoće sa dobijanjem pasoša kada sam odlazio da snimam na Tibet, tako da sam osetio teškoće tamošnjih ljudi. Ipak, na kraju, Drolma dobija pasoš i ona sa optimizmom gleda u budućnost, tako da se i moj film završava notom optimizma.

M. Janković