Kako je „Kit” Darena Aronofskog spasao karijeru Brendana Frejzera

Ne čudi što je Frejzer izjavio da mu je uloga u ovom filmu spasila karijeru, jer definitvno pre nje nije bio poznat kao tumač karakternih uloga za koje je bila potrebna temeljna transformacija. Srećom po njegovo zdravlje, nije morao da se ugoji 136 kilograma, nego mu je izgled 200 i kusur kila teškog profesora književnosti Čarlija, obezbedila fantastična šminka i prostetika.

Kao što naslov sugeriše, pa još kad se uz njega vidi plakat za film „Kit“ na kojem dominira od gojaznosti gotovo neprepoznatljivo Frejzerovo lice, Čarli je čovek – kit, pa i čudovište, poredeći njegovu konstituciju sa uobičajenim ljudskim telom. I ne, ovde nije reč o negativnoj diskriminaciji. U filmu je vrlo pošteno i iskreno prikazano njegovo stanje, koje je poražavajuće, ali ne u smislu da ga treba izvrnuti ruglu i tako udariti šamar dobrom delu američke populacije. Po podacima Svetske zdravstvene organizacije čak stotinama miliona ljudi na svetu. Nego je naš dobri Čarli prikazan kao čovek kojem je gojaznost bila jedini izlaz iz dubina u koje je zaronio zahvaljujući ozbiljnim životnim izazovima – razvod usled vlastite preljube i samoubistvo novog ljubavnog partnera - na koje nije imao drugi odgovor. Ni to ne opravdava njegovu želju da se isključi iz društva i na taj način umre, pogotovo ne što se tako isključio i iz života svoje kćerke, ali upravo svo to „za“ i „protiv“, simpatije i antipatije koje film uvodi i pokreće, čine ovo delo vrhunskim dramskim štivom, punim sukoba i hibrisa njegovih junaka. Što „Kit“ i jeste, jer je originalni scenario zapravo drama, pozorišni komad Samjuela D. Hantera.

Svojom pričom o Čarliju kao profesoru književnosti, „Kit“ se pridružuje plejadi filmova koji za glavne junake imaju profesore, setimo se samo filma „Društvo mrtvih pesnika“ Pitera Vira, čime se ukazuje dužna počast ovoj profesiji. Lepota ovog pedagoškog poziva, oličena u brizi o iskrenosti i istinitosti iskaza grupe koju Čarli vodi na kursu kreativnog pisanja, istovremeno je prikazana kao retka prilika za pripadnike novih generacija da stvarno budu u kontaktu sa sobom, ne na osnovu onoga što se od njih očekuje u njihovom najbližem okruženju. Način na koji je predstavljeno ovo uzajamno (samo)razotkrivanje, pa još putem onlajn nastave, još je jedan od briljantnijih omaža našem vremenu.

Paralelno sa brigom o svojim studentima, Čarli uspostavlja i razvija odnos sa svojom kćerkom, koja je u najbuntovnijim adolescentskim godinama, kada joj ni majka ni otac nisu dovoljno dobri, a najviše nije dovoljno dobra sama sebi. Ovaj nivo zapleta je i kostur priče o međusobnom razumevanju i uvažavanju koje strašno nedostaje savremenim porodicama.

Da stvar bude još složenija, u priči su i sestra Čarlijevog nastradalog ljubavnika, medicinska sestra, kao i mladić koji se predstavlja kao pripadnik jedne od novokomponovanih američkih hrišćanskih crkvi. Sekti kako ih najčešće nazivaju, diskriminišući još jednu ljudsku potrebu, onu za duhovnošću. Tako su nekako s(p)retno u radnju uglavljene i briga o telu i briga o duhu, aspekti koji se iz ovih uloga podrške (supporting roles) u celoj drami, mnogo bolje i jasnije vide kao nedostatni za život kada su prisutni sami po sebi.

Motivi brige, ljubavi, povezanosti, postaju i ključni za katarzično razrešenje mornarskih čvorova međuljudskih odnosa u filmu „Kit“, koji se ne zove tako samo zato što je glavni junak ogroman i beo. Sve vreme u pozadini priče je jedno od najvećih dela (američke) književnosti, roman „Mobi Dik“ Hermana Melvila, što samo postavlja još jedno od pitanja – šta su posledice toga koliko nam je danas bitna školska lektira?

        Igor Burić