Jubilarna godišnjica Iva Montana: Sećanje na čuvenog „pariskog dečaka”

Francuska ove jubileje obeležava simbolično, u skladu sa posledicama pandemije nenaklonjenim tonu kojim se obično prate ovakvi događaji. Tako se sećanje na legendarnog Iva svodi na televizijske emisije, radijska emitovanja Montanovih nezaboravnih kompozicija, retrospektive filmova u kojima je ostavio neizbrisiv trag.  

I sada, kao i u godini kada je preminuo, Francuska je rastužena i raznežena. Izgubila je iznenada deo sebe, deo sećanja i svoje mladosti. Za Francuze je Iv Montan postao lična uspomena. Sećanje na najlepše šansone iz njihove mladosti, uz koje su igrali u zagušljivim dvoranama ili ih pevušili svojim devojkama šetajući se po parku. Taj vitki, „žilavi momak krupnih šaka”, mangupskog ali i nežnog lica, očaravao je 50-ih godina i stare i mlade. Posedovao je jedinstven glas i izuzetan šarm.   

Volela ga je besmrtna Edit Pjaf, koja ga je i gurnula kroz otvorena vrata u veliki svet šansone, igre i uspeha. Zatim je kraj njega stala i ostala velika umetnica i snažna ličnost Simon Sinjore. Od tog vremena Montan je od šarmantnog zabavljača izrastao u umetnika i angažovanog intelektualca. Glumio je u pedesetak filmova igrajući uloge ljubavnika, pevača, kriminalaca, policajaca, siledžija, avanturista, milionera, a publika ga je uvek rado prihvatala.   

Priča o Montanu nepotpuna je bez osvrta na njegovu suprugu, glumicu Simon Sinjore. Rođena je kao Simona Kaminker u nemačkom gradiću Visbadenu. Njen otac Andre, poreklom poljski Jevrejin, bio je izumitelj simultanog prevođenja, a kasnije i glavni prevodilac u Ujedinjenim nacijama. Porodica se preselila u Francusku, tako da je Simona odrastala u Parizu u intelektualnoj atmosferi.

Uzima majčino devojačko prezime Sinjore za potrebe filmske industrije, ali i da bi sakrila svoje jevrejsko poreklo. Snimila je više od šezdeset filmova, stekla svetski ugled i ostavila neizbrisiv trag u francuskoj kinematografiji. Godine 1959. osvaja Oskara za najbolju žensku ulogu u filmu “Soba na vrhu“, Džeka Klejtona. Postala je prva francuska glumica koja dobija ovo priznanje (to je kasnije uspelo još samo Žilijet Binoš za sporednu i Marion Kotijar za glavnu žensku ulogu).

”Nostalgija nije ono što je nekad bila” naziv je Simonine autobiografije objavljene 1976. godine, koja je imala jednak uspeh kao i njeni filmovi. Napisala je i roman ”Adieu Volodia”, o grupi jevrejskih emigranata iz Rusije koji rade u pariskoj filmskoj i pozorišnoj industriji. Objavljen je 1985, iste godine kada je preminula.

Kada je ovaj šansonjer “preverovskog kova” dospeo na film već mu je bila namenjena uloga Gabenovog naslednika, koju će najbolje ispoljiti u Karneovim „Vratima noći” (1946). U „Nadnici za strah” (1953) Žorža Kluzoa, Montan je u potpuno novom maniru koji će deceniju kasnije poletno slediti Delon i Belmondo. Bilo je to vreme Karneovih „Varalica”, početka francuskog „film noara”, uspona Lina Venture, kao i čuvenih egzistencijalista, prepoznatljivih po crnim rolkama i pijenju espreso kafe.     

Posle nekoliko holivudskih angažmana kod Džordža Kjukora i Vinsenta Minelija, vraća se u Pariz. Beleži ponovni uspon nizom angažovanih „političkih” filmova od kojih posebnu slavu stiču tri ostvarenja Koste Gavrasa („Z”, „Priznanje”, „Opsadno stanje”). Ipak, njegovim najboljim političkim filmom smatra se Godarov „Sve je dobro” (1972), gde mu je partnerka bila „aerobična” Džejn Fonda, u to vreme ostrašćena levičarka.  

Sunarodnici ga se sećaju kao vatrenog levičara koji je odbio da snimi film u Frankovoj Španiji, čestog moskovskog gosta, i čoveka koji je u Beogradu pevao u kostimu radnika fabrike „Reno”. Ali i kao razočaranog intelektualca suočenog sa svojim zabludama. Posle nepravdi koje su se dogodile u zamljama komunističkog režima, okrenuo se umerenoj desnici. Prosuo je gorku žuč na komuniste, odbacio stare prijatelje, ali je priznao da je ipak svoj glas dao Miteranu.     

Govorilo se da su na vest o Montanovoj smrti, Francuzi koji su prešli šezdesetu imali osećaj neumitne prolaznosti. Onaj koji se ljudima dešava kad se suoče sa smrću drage, bliske osobe. Mnogobrojni prijatelji isticali su njegove osobine, ne želeći da se pomire s tim da više neće voditi temperamentne polemične razgovore sa svojim starim znancem. U Nici, gde je imao kuću, stariji meštani nisu krili suze sećajući se kako je Iv na vrhuncu slave s njima igrao boćanja i pričao viceve.

Pevao je o Parizu, njegovim velikim bulevarima, rano stasalim pariskim dečacima, pominjući kako je i dalje ostao jedan od njih, mada mu godine više nisu dozvoljavale da se dovoljno igra. Na vest o smrti njegov prijatelj predsednik Žiskar d’Esten kao da je dopunio Montanove misli, dodajući da je Iv „zaista bio slobodan čovek”.

Mnogi Francuzi sa neskrivenom nostalgijom konstatuju da je odlaskom Montana jedan svet konačno i definitivno nestao, preselivši se na filmske trake i požutele fotografije. Međutim, šansona je i dalje živa, a Montan, Žilber Beko, Žak Brel, stiču nove poklonike. Izgleda da moderni Parižani, iako zapljusnuti talasom „mekdonalizacije”, ne sede skrštenih ruku. Odlučili su da po ugledu na starije sunarodnike, odlučno stanu u zaštitu svojih neprolaznih vrednosti.

Siniša Kovačević