Irena Kolesar - simbol vitalnosti jednog vremena

Dokumentarni materijal o njenom životu,  priređivač ovog monografskog izdanja Vladimir Balašćak, glumac sremskomitrovačkog pozorišta „Dobrica Milutinović“, sakupljao je  više od dve decenije.Izdavač knjige su Društvo Rusina iz Sremske Mitrovice i Novinarska asocijacija Rusina iz Novog Sada.

Filmskoj publici, posebno starije generacije, Irena Kolesar je poznatija pod jednostavnim  simboličnim imenom Slavice, heroine prvog posleratnog  filma koji joj je  doneo  neočekivanu slavu. Međutim, Irena Kolesar je svoju filmsku karijeru podredila daskami koje život znače i najveći deo svoje glumačke karijere je provela u dva velika pozorišta: Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu i  Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. Poseban deo njene pozorišne karijere je vezan za Dubrovačke letnje igre. Prvu Ofeliju na Lovrjencu, 1953.  odigrala je upravo Irena Kolesar a prvi Hamlet je bio Veljo Maričić. Režiju je potpisao Marko Fotez, jedan od osnivača Dubrovačkih letnjih igara. Narednih petnaestak godina Kolesarova će  zajedno sa najvećim imenima  pozorišne umetnosti, tumačiti Šekspirove ženske likove.

Životna priča Irene Kolesar nadmašuje  dramske i filmske priče koje je tumačila. Sa nepunih osamnaest godina, sredinom 1943.  odlazi u narodnooslobodilački rat. U svom ratnom dnevniku, koji je vodila kao borac DŽIII proleterske brigade “Rade Končar”, u celini objavljen u knjizi „Omeh porculnske figurine“,  bez patetike svedoči o danima  kad se nema vremena tugovati za poginulim drugovima, o smrti i strahu, gladi, promrzlinama. Zahvaljujući  svom kultivisanom glasu,  u dnevniku je zapis i  o  njenim prvim „glumačkim okršajima“. Bile su to predstve Ivana Cankara “Sluga Jernej i njegovo pravo” i Nušićev “Analfabet” odigrane pod budim okom Jože Gregorina i Šime Šimatovaća. Posle oslobođenja prolazi školu glume i 1947. postaje stalna članica Hrvatskog narodnog kazališta gde je igrala od uloga u dečijim predstavama do Šekspira, Gorkog, Krleže,  Molijera,  Ibzena,  Vilijamsa. U Jugoslovenko dramsko pozorište je otišla na poziv Bojana Stupice 1953. a godinu dana nakon toga  u alternaciji sa Olgom Spiridonović tumači Juliju u režiji legendarnog Mate Miloševića. Iako je plan bio da u Beogradu ostane samo nekoliko sezona, iz arhive JDP se vidi da je ona tamo poslednju predstavu odigrala 28. aprila 1972. igrajući Veselkinu u “Varvarima” Maksima Gorkog. U Zagreb se vraća 1973,  ali za nju nema angžmana  u Hrvatskoj i iste godine odlazi u penziju.

- Pozorište je bilo njen život i u likovima koje je tumačila, tražila je sopstvenu supstancijalnost i indivudulanost. Irena Kolesar, ljudski topla, divna,  neusiljena, neposredna i harizmatična sklopila je neraskidivo i večno prijateljstvo između sebe i poštovaoca filma i pozorišta. Ona  je bila bujica divnih tonova i emocija, i ako nam se možda učinilo da će biti zaboravljena, na svu sreću, prevarili smo se.Njene kolege, poštovaoci, tim koji je radio na knjizi, ja koji sam decenijama, u olovnim vremenima za kulturu, sakupljao sve što je imalo veze sa radom i životom Irene Kolesar, svi skupa, potvrdili smo da zaborav ne postoji, a da je sećanje večno - kaže za “Dnevnik” priređivač knjige  Vladimir Balašćak koji je  još kao dete čuo za  Irenu, i njene česte posete u sremsko Berkasovo gde je rođen Irenin otac i gde je ona dolazila kod bake. Kasnije ju je i lično upoznao i ostao fasciniran njenom skromnošću i  jednostavnošću  koja je odudarala od imiya jedne filmske dive.

Balašćaku pripada ogromna zasluga da je tokom poslednjih dvadeset godina   uspeo sakupiti oko dvesto originalnih dokumenata, fotografija, pisama, podsetnica, pozorišnih afiša koje ilustruju Irenin život. U šali kaže da će taj posao nastaviti jer podaci o Ireni Kolesar kao  radijskoj glumici,kao i njeno petnaestogodišnje učešće na  Dubrovačkim letnjim igram tek je dotaknuto. 

Mnoge njene kolege sa  decenijske distance smatraju da je prerano napustila pozorište, ali znajući tadašnju situaciji u Jugoslaviji čini se da je Irena imala duboke ljudske i emotivne razloge za takvu odluku. Naime, niti je ona prva niti poslednja osoba koja je, ostajući verna svojim moralnim i umetničkim principima iz mladosti, izabrala tišinu kao odbranu  od  sve izvesnijeg burnog  raspleta jugoslovenske krize, ostajući na ničijoj zemlji.

- U tom smislu, verovatno je u pravu jedan od pripadnika te kritičarske generacije koja se pojavila sedamdesetih i osamdesetih, Nenad Polimac, koji ukazuje na to kako je Slavica od Irene Kolesar napravila zvezdu, svakako prvu filmsku zvezdu jugoslovenskog socijalizma, ali koja je ujedno i uništila njenu filmsku karijeru - piše u svom pogovoru knjizi „Osmeh porculanske figurine“ Vladimir Kolarić, univerziteski profesor, filmski kritičar i poznavalac istorije jugoslovenskog filma.

Kolarić naglašava da se tu ne radi o „teretu slave“, već da je ulogom Slavice Irena Kolesar bila identifikovana kao simbol  odlazeće filmske estetike koja u godinama kada ona odlazi u penziju već poprima snažne elemente ili „crnog talasa“ ili ubrzane „holivudizacije“. Svoj poslednji film „Vratiću se“ sa Stevanom Žigonom i Stanetom Serverom u režiji Joža Gale, snimila je 1957. Na malim ekranima se pojavila više puta u razdoblju od 1960. do 1972. Pre godinu dana (2019) HRT je reprizirao serijal „Klupa na Jurjevskom“ u kojoj je ona tumačila jednu od glavnih uloga davne  1972. godine.

Jasno je da svako vreme ima svoje borbe, nastavlja Kolarić, a Irena Kolesar, sa svojom vrlo uspešnom pozorišnom karijerom, nikako ne predstavlja tragičnu figuru, ukletog i nepriznatog umetnika niti zvezdu za jedno leto. Bez obzira na ideološke konotacije, njena Slavica i dalje može da ima snagu simbola, simbola želje za samostalnošću i vitalnošću, prava naroda da živi u slobodi i da se bori za nju, i prava svakog naroda i države na stvaralački razvoj u skladu sa sopstvenim potrebama i vrednostima. I mogućnosti da svako od nas može da bude bolji od sebe samog. A čemu bi drugom uopšte i služile filmske zvezde?

Irina Kolesar je rođena 22. novembra 1925 . u Slavonskom Brodu, od oca Mihajla - Mije Kolesara, Rusina iz Berkasova i majke Rozalije, Nemice  rođene Strumberger. Kada je Irena napunila devet godina sele se u Zagreb. Otac je bio obućarski radnik i Irena u jednom intervju ponosito ističe da je nosila „najlepše cipele u Zagrebu. Stopalo broj 36“. Inače, njen odlazak u partizane 1943. nije bilo nimalo slučajan. Bila je pripadnica napredne zagrebačke mladeži, a deo članova majčine porodice   Strumberger su te godine već bili u narodnooslobodilačkom pokretu.

Udavala se dva puta. Prvi brak je sklopila  još u ratu 1944. sa Šimom Šimunovićen  i on je kratko trajao. Drugi put u bračnu zajednicu  je ušla sa  beogradskim glumcem i režiserom  Zvonkom Simonovićem ali i on je završen razvodom. Do kraja života je ostala sama. Umrla je 3. septembra 2002. u staračkom domu „Ksaver“  i sahranjena na zagrebačkom Mirogoju.

 Jelena Perković