Intervju: Metju Samervil, reditelj filma „Sava“

Metju Samervil je upravo to uradio sa svojim ostvarenjem “Sava” koje je imao srpsku premijeru 11. septembra u Domu omladine Beograda kao specijalna projekcija na 14 Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldoks (9-16. septembar). “Sava” je film o reci, dokumentarno putovanje dugo 990 km kroz zemlje koje su nekad bile ujedinjene u zajedničkoj državi Jugoslaviji. U ovom filmu priroda dobija svoj glas i to od jedne od omiljenih glumica sa ovih prostora, Mire Furlan, i razgovara sa svojim ljudima, istražujući kompleksnu vezu između granica, vode i nacionalnosti. Povodom predstojeće projekcije filma razgovarali smo sa rediteljem Metjuom Samervilom.

Kako ste se zainteresovali baš za reku Savu? Ona nije toliko poznata na Zapadu niti je do sada bila u fokusu evropskih i američkih reditelja.

- Ovaj region sam prvi put posetio 2010. Bio sam u autobusu koji je iz Hrvatske vozio za Novi Sad, gde sam išao na Egzit. Dok sam putovao gledao sam kroz prozor, i kada sam se vratio kući otvorio sam mapu, da vidim gde sam bio. Primetio sam Savu i odmah mi je privukla pažnju činjenica da se radi o najdužoj reci u bivšoj Jugoslaviji. Svidela mi se ideja da napravim projekat o reci. Tokom 2013. sam putovao sa prijateljem duž reke u periodu od šest nedelja. Upoznali smo puno ljudi i puno smo naučili. Polagano smo shvatili u kom smeru bi trebalo da ide projekat.

Koliko se sam film razvio od osnovne ideje do finalne verzije, s obzirom da ste na filmu radili šest godina?

Ova reka i region su me interesovali zbog stereotipa koje su plasirali mejnstrim mediji dok sam odrastao. Hteo sam da iskoristim reku i film kao sredstvo da prikažem savremeni „socijalni pejzaž“, koji se ne fokusira toliko na istoriju i konflikte. Takođe sam hteo da kroz reku istražim zajedničko nasleđe regiona, koje je podeljeno nacijama. Prvi put smo išli tamo 2013. i potom se nismo vraćali dve godine jer smo hteli da čitamo, razmišljamo, učimo. Shvatili smo da bi bilo autentično ako bismo napravili film o ljudima duž reke, kao širu refleksiju na bivšu Jugoslaviju. Dok se krećete duž reke upoznajete ljude koji imaju različite poglede na svet, regiju, sebe same. Ali tu je i ta jedna stvar koja ih drži zajedno, oko koje se ujedinjuju i čine zajednicu. To nam je bio način da pokažemo da, ma koliko su nam različiti pogledi na svet, postoji veza putem zemlje i vode koja nas okružuje. Konačno smo završili snimanje 2019, jer pre toga nismo imali novca. U tom trenutku smo radili i cronjdfunding i taj novac smo iskoristili za završetak snimanja, nakon čega smo dve godine proveli u montaži sa Gorjanom Atanasovim iz Makedonije. Montirali smo film u njegovoj kuhinji tokom pandemije. Na kraju smo u Engleskoj dobili sredstva da dovršimo projekat. To je bio pravi rad iz ljubavi, nešto u šta je dosta ljudi uložilo puno vremena, jer su verovali u projekat, i napravili nešto autentično s pogledom u budućnost.

Mira Furlan je bila neverovatna osoba

U filmu je čuvena glumica Mira Furlan pozajmila glas reci Savi. Kako je došlo do te saradnje i s kakvim iskustvima ste iz nje izašli?

- Počeli smo da radimo sa Mirom Furlan 2018. Tragao sam za starijom ženskom osobom koja bi bila poput vodiča, Majke prirode, mudre stare reke. Istovremeno sam tražio nekoga čija je lična priča povezana sa rekom. Preporučili su nam da pričamo sa Mirom Furlan. Poslao sam joj mejl i ona je odgovorila u roku od 24 sata, rečima da može da potpiše svoje ime uz izjavu da je priroda važnija od nacionalizma. Dugo smo razgovarali i naposletku smo se upoznali 2020. i potom imali prvu sesiju snimanja. Naš odnos je postao veoma dubok, nastavili smo da šaljemo poruke jedno drugom ne samo o Savi, već i o svakodnevnim stvarima. Potom smo imali još jednu on lajn sesiju dok je bila u Los Anđelesu za vreme pandemije. Trebalo je da imamo još jedno nasnimavanje glasa, koje nismo uspeli da završimo jer smo u septembru izgubili kontakt. Onda sam od njenog muža čuo da je bolesna. Čekali smo nekoliko meseci u nadi da ćemo zajedno završiti projekat, ali to se nije desilo. Bila je zaista neverovatna osoba. Dala je toliko toga filmu. Postoji sličnost između toka reke i emocionalnog putovanja, njene lične priče. Bilo je dosta simbolike u tome.

Koliko se vaš odnos prema reci menjao tokom putovanja i upoznavanja različitih mesta?

- Reka izvire kao potočić i polako raste. Postaje sporija, prljavija, tako da i film prati taj narativ. Prvo ljudi dele svoje kratke priče, a potom i film u donjem toku reke usporava, a priče postaju emotivnije. Odnosi među ljudima koji žive uz reku postaju dublji, i tako se nastavlja do kraja. Film se završava noćnim kadrovima ulivanja u Dunav. Svi smo različiti, ali posedujemo tu povezanost sa prirodom. To je glavna poruka koju smo hteli da prenesemo filmom.

N. Marković