INTERVJU: KATA OLAH, REDITELJKA Moramo pronaći način da budemo srećni

Mađarska rediteljka Kata Olah, zajedno sa članovima svoje porodice, upustila se u produkciju ovog ostvarenja na pomalo neobičan način, o čemu smo razgovarali u susret festivalskoj projekciji u Novom Sadu.

 Kako ste stupili u kontakt sa Lenardom i Gergom? Kakav je bio vaš prvi utisak o njihovim idejama i na koji način ste razmišljali o samom filmu?

– Bilo je to 2018. godine kada je Lenard poslao imejl čitavoj listi mađarskih producenata obrazlažući svoju želju da snimi muzički film o njihovom životu i ljubavnoj priči. Bila sam među onima koji su dobili taj imejl, i jedina sam odgovorila. Bio je toliko čudan da sam pomislila da je šala od prijatelja, ali sam ipak odgovorila, sreli smo se i odmah sam se zaljubila u njih.  Rekla sam im da nema šanse da se prijavimo na konkurs za scenario, ali da ću početi da ih pratim kamerom uz nadu se da ćemo od toga napraviti dokumentarni film. Nisam tada znala kuda će nas to odvesti, i verujem da nisu ni znali šta zapravo znači praviti dokumentarac, ali svi smo se u to upustili. Meni i mom suprugu - partneru u životu i radu – bilo je jasno da ne želimo da se mešamo u njihove živote, već da budemo prisutni kao posmatrači. Naravno, činjenica da je kamera prisutna utiče na događaje, ali nismo želeli da uradimo ništa više od toga. Dogovorili smo se da ne utičemo i ne plaćamo ništa, već da budemo tu kao podrška. I savršeno je funkcionisalo, izgradili smo veoma snažan odnos tokom godina.

 Jasno je da je tema veoma ozbiljna, ako imamo u vidu da je film o gej paru u današnjoj Mađarskoj. Ali ton filma je u neku ruku i vedar, a dvojicu glavnih protagonista je lako zavoleti. Kako ste pronašli balans između ova dva moguća ugla – optimističnog i srećnog s jedne strane, kao što naziv sugeriše, i ozbiljnog s druge strane?

– Ne volim da pravim filmove s jakim predubeđenjem. Mislim da dokumentarci treba da služe svojoj temi, a ne egu filmskog stvaraoca. S druge strane, živimo u teškom vremenu, toliko ludih i tužnih stvari se dešava u svetu, tako da verujem da je moja dužnost da donesem teške priče, ali da pružim malo nade publici. Svi mi uvek moramo pronaći svoj način da budemo srećni čak i u teškim okolnostima, a šta može biti teže od života u siromaštvu i verovanja da si grešnik. Pa ipak, Gergo može da pronađe svoj “uski put do sreće” i to je jako dobar primer za sve nas.

 Diskriminacija dvojice glavnih protagonista je vidljiva na mnogim nivoima, ali je takođe vrlo specifična situacija u vezi s prihvatanjem njihovog izbora u romskoj zajednici. Kako ste se osećali baveći se tom temom, imajući u vidu da su Romi kao manjina takođe izloženi diskriminaciji?

– Iskreno, nikada nisam planirala da napravim romsku LGBTQ priču. Priča me je pronašla, i kroz proces pravljenja filma u njoj sam pronašla mnogo interesantnih stvari. To je bio razlog zbog kojeg sam htela da napravim ovaj film. Vrlo je retko da neko u romskoj zajednici prihvati svoj gej identitet. Kada smo snimali scenu fotografisanja, organizovana je samo za romske LGBTQ članove. Morali smo  da se uverimo da niko drugi nije vidljiv, jer ostali nisu bili spremni da se izlože, i plaše se da će njihove porodice saznati za njihov pravi identitet.

 Ako ostavimo probleme i izazove po strani, šta vam je najviše prijalo tokom snimanja i rada na filmu?

 – I pored svih problema, zaista sam srećna što nismo odustali i što smo završili film. Vredelo je zbog neočekivanog srećnog kraja. Tokom prvih dve godine snimanja nisam mogla ni da zamislim da bi ovo mogao biti kraj našeg filma. Uvek sam se nadala da ćemo uključiti porodicu koja ih je odbacila, ali ovaj nivo prihvatanja bio je više nego što sam mogla da se nadam. Bilo je dobro iskusiti koliko su se razvili tokom godina.

 Kako su Lenard i Gergo doživeli finalnu verziju filma?

– Obojica su zavolela film i smatraju ga istinitim, kao i njihove porodice. Danas, nakon mnogih projekcija, osećaju da im se san ostvario. Njihov sopstveni muzički film možda nije završen, ali ipak postoji film u kojem su oni glavni likovi i ljudi ga gledaju na velikom platnu. Naravno, nisu prestali da sanjaju o muzičkom filmu, ali fokus im je na promociji ovog dokumentarca i nadaju se da bi razgovori poput njihovih mogli početi i u drugim porodicama. Uvek kažu da, ako mogu spasiti jednu dušu, vredelo je razotkriti se i pokazati svoje borbe.

N. Marković