Intervju: Igor Toholj, autor selekcije dokumentarnih filmova na Paliću

Autor ovih selekcija Igor Toholj u razgovoru za „Dnevnik” otkriva da se prilikom izbora filmova najpre stavlja u poziciju gledaoca, jer, kako kaže, pre svega želi da odgonetne šta je to što bi nekog ko dođe u bioskop „pomerilo”, kakvi bi ustisci ostali nakon projekcije, koje su to emocije... Naravno, s obzirom na renome koji ima Palićki festival, istovremeno je, dodaje Toholj, važno i to da se u selekciji nađu ostvarenja koja su imala relevantan ođek na velikim evropskim i svetskim smotrama dokumentarnog filma. 

– Produkcija evropskog dokumentarnog filma je zaista ogromna, ali ono što je negde moja ideja vodilja jeste da, sem tema koje autori biraju, predstavimo i različite stilske pristupe, različite forme, različite uglove iz kojih se posmatrane teme tretiraju. U tom smislu na festivalu imamo zastupljene i dokumentarne eseje, portrete, angažovani dokumentarizam. Jer dokumentarni film danas nije samo umetničko sredstvo koje ukazuje na određene procese i apeluje, nego su dokumentaristi čak postali neka vrsta insajdera, koji kroz svoju umetničku prizmu tumače brže i lucidnije našu stvarnost. A njihove teme poput međuljudskih odnosa, rodnog identiteta... ne samo da su aktuelne nego su, pogotovo kada je reč o životnoj sredi, postale mejnstrim.

U kojoj meri se teži i tome da „Novi dokumentarni film” i „Eko doks” slede osnovne linije takmičarskih programa, Glavnog i „Paralela i sudara”?

– Iako bi se pre moglo govoriti o tome da su dodiri između ovih selekcija više na nivou slučajnosti, imali smo, recimo, prošle godine situaciju da je izvanredno ostvarenje „None of Your Business”, koje je prvobitno selektovano za program „Novi dokumentarni film”, po dogovoru festivalskog tima premešteno u takmičarski program „Paralele i sudari”. I dobilo je nagradu. S druge strane, naravno da na mnogim poljima igrani i dokumentarni film korespondiraju, a ponekad su te granice gotovo nevidljive. Ali to i ne treba da čudi, budući da u ovom delu sveta i dokumentarna produkcija i igrana spadaju u isti korpus mišljenja.      

Da li je i danas za dobar dokumentarac dovoljna samo dobra priča ili je i na ovom polju produkciona lestvica visoko podignuta?

– Kada je reč o kratkometražnim dokumentarcima, moguća je one man band realizacija: ako imate dobru temu, i, naravno, znate šta ćete s njom, možete da snimite film bez mnogo poteškoća. Međutim, dugometražni dokumentarni film je u produkcijskom smislu gotovo isto toliko zahtevan kao i dugometražni igrani film, naravno uz neke drugačije pristupe i postupke. Stoga se takvi filmovi danas u Evropi mahom i prave kroz koprodukcione forume, aranžmane, u kojima učestvuje po nekoliko zemalja i često se događa da je za realizaciju potrebno pet, šest, sedam godina... Naravno, ima i autora koji uspevaju da snime odlične dokumentarce bez ogromnih buyeta. Ove godine na „Eko doksu” imamo jedan film koji je tako snimljen, a imao je zapaženu festivalsku karijeru i pokupio dosta nagrada - „Neispričana priča Fatme Kajači”.

Ako je suditi po vestima koje nam stižu sa festivala iz celog sveta, srpski dokumentaristi su na dobrom glasu?

– Sama produkcija dokumentarnog filma u Srbiji je ne samo vrlo živa, nego se, na talasu mlađih autora i kreativnih producenata, s pravom danas može svrstati u sam evropski vrh. O tome svedoče brojne nagrade, a nedavno je, na primer, „Još jedno proleće” Mladena Kovačevića premijerno prikazano u Karlovim Varima, dok je do pre samo desetak godina bilo nezamislivo da dugometražni dokumentarni film iz Srbije učestvuje na festivalu A kategorije. Takođe, ako se pogledaju rezultati konkursa Filmskog centra Srbije, jasno je da su i budžeti daleko iznad nekadašnjih, a mora se istaći i uloga asocijacije „Doksrbija”, koja zastupa na pravi način interese autora dokumentarnog filma.

Retrospektiva za jubilej?

Sledećeg leta FEFP očekuje 30. izdanje. Da li je u planu da se za jubilej publici pokloni i svojevrsna retrospektiva dokumentaraca koji su ostavili svoj trag na festivalu?

– Misija Festivala evropskog filma Palić je u prvom redu prezentacija recentne produkcije, ali svakako ima smisla razmišljati o tome da se i jubilej na neki način obeleži. Naravno, o tome će tek biti reči unutar festivalskog tima. Ipak, ako bi se pravila takva selekcija, gotovo izvesno bi se u njoj našla tri naslova: „Drill, baby, drill” Leha Kovalskog, koji je bio i gost Palića, zatim britanski „Aluna” Alana Ereire, te finski film „Red Forest Hotel” Mike Koskinena. Oni su davno bili na programu „Eko doksa” i bilo bi izazovno videti da li se nešto od toga o čemu su govorili u međuvremenu promenilo.

U pojedinim evropskim zemljama, pogotovo skandinavskim, dugometražni dokumentarni film pronašao je svoje mesto i u bisokopima. Kakva je situacija kod nas?

– Nažalost, iako je produkcija izuzetno kvalitetna, dugometražni dokumentarni film kod nas teško ulazi u redovnu bisokopsku distribuciju, već se uglavnom može pogledati u salama kao što je ona Kulturnog centra Novog Sada. Tek tu i tamo se neki nađe na repertoaru kakvog „sinepleksa”, kao što je bio slučaj sa filom „Sinema Komunisto” Mile Turajlić, ali to je zaista na nivou incidenta. Zapravo, naša publika kao da je navikla na kampanjsko gledanje dokumentaraca - na festivalima. Čak možemo govoriti o svojevrsnom fenomenu da i filmovi, za koje je na festivalima vladalo veliko interesovanje, posle ako se i nađu na redovnom repertoaru - nemaju publiku. Očigledno će biti potrebno vreme da se i na tom planu načini pomak.

M. Stajić