Intervju, glumac Ivan Bosiljčić: Svaki talenat treba razvijati, u suprotnom može da boli

Kakvi su ti utisci sa koncerta?

„Često sam govorio i uvek volim da ponovim da je Novi Sad moj drugi rodni grad, jer sam rođen u Užicu, ali studirao sam ovde. Novi Sad me je prihvatio potpuno kao svog. I to nije ostalo negde u prošlosti, to je ostalo zapisano zauvek. Svaki put kad sam ovde odmorim se, vidim drage ljude i dam se na sceni, ali vrati mi se trostruko. I večeras je bilo tako. Dugo neću biti tu, skoro godinu dana biću u inostranstvu zbog jednog novog projekta, i drago mi je da mi je jedna od poslednjih predstava baš ovde održana.“

Da li postoje neki stihovi koje rado govoriš na nastupu?

„Ima mnogo stihova koje ne uspevam da govorim. Malo je jedno veče da bi se tu svašta ispričalo. Spremam se da, kada budem odigrao stotu predstavu „Par stihova za nas”, a to će biti sledeće godine, da napravim potpuno novu predstavu sa novom muzikom, novim stihovima i tako dalje. I tada ću izgovoriti još stihova koje volim. Jedni od takvih su, na primer, čuvena pesma ruskog pesnika Konstantina Simonova „Čekaj me”, koju govorim i na ruskom i na srpskom, (smeh) pa kad to govorim u Rusiji, onako, to njima imponuje neviđeno, a ovde će to svakako biti deo programa.“

Da li ti je lakše da intrepetiraš poeziju ili prozu?

„Poezija je filtriran jezik i treba vremena da se savlada, da se usvoji i o njoj mora dobro da se razmišlja. Proza je malo slobodnija forma i deluje da je lakše ići kroz nju. U poeziji imate zadat ritam, zadat stih, a to može da bude i olakšavajuća i otežavajuća okolnost. Proza je, navodno, slobodna, ali vi morate da zadate ritam, vi morate da odredite celinu. Tako da, i o jednom i o drugom valja dobro razmisliti. Možda sam u ovom trenutku malo naklonjeniji stihovima.“

Da li se bolje osećaš dok glumiš u filmu ili u pozorištu?

„To je krug. Ja verujem da bi glumac trebalo da razvija sve svoje talente i nikad da se ne veže za samo jedan kao primarni, zato što znam da se glumac uvek u pozorište vraća osvežen nekim filmskim iskustvom, pa onda opet nešto novo sazri u pozorištu. Kada dođe vreme za film i za televizijsku seriju vidi se da je glumac porastao, da se obogatio i sve tako ide u krug. Tako da se ja ne odričem ničega, kao što vidite, razvijam i svoj muzički dar, a bavim se i govorenjem poezije. Mislim da svaki talenat treba da se razvija jer u suprotnom može da boli.“

Nastavnici mogu da obeleže život

Da li si, kada si bio mali, znao da ćeš da se baviš glumom?

„Ne. Moji roditelji kažu da su oni znali. Ja sam bio ubeđen da ću biti neki pedagog, da ću raditi sa decom ili da ću biti muzičar, a nije mi ni palo na pamet da ću biti glumac. Eto, šta se desi u životu. Presudilo je to što su me u gimnaziji profesori jako dobro vodili i neprestano su govorili da dobro govorim poeziju. Kada sam otišao na Akademiju, po njihovoj preporuci da to proverim, posle treće godine gimnazije bio sam primljen, pa sam vanredno završavao četvrtu godinu i prvu godinu Akademije u Novom Sadu. Trebalo mi je jedno dve-tri godine da se osvestim gde sam došao. Profesori su bili u pravu. To je primer koliko je bitno da pedagozi budu fokusirani na svoje đake, mogu da im obeleže život. Ne bi bilo loše, ni da sam ja sada završio neku muzičku akademiju ili da sam nastavnik u nekoj školi. Ko zna, možda ću i biti, ali ovo je stvarno ispoljavanje svih mojih talenata na glumačkom putu i hvala im za to.“

Ko bolje peva tvoja žena ili ti?

„Moja žena. Ja sam samo dobar učenik.“ (smeh)

Glumio si i u poznatom mjuziklu „Čikago”. Kakav je to utisak ostavilo na tebe i koliko ti je bilo zahtevno da izvedeš tu ulogu?

„Bilo mi je izuzetno zanimljivo. Ja sam preko deset godina bio član Pozorišta na Terazijama, našeg najpoznatijeg muzičkog teatra koji se bavi samo muzičkim predstavama. To je, možda, bila meću prvim licencama, odnosno, predstavama koje se izvode na Brodveju a koju su naši otkupili, i koju sam igrao kod nas. Bilo je zanimljivo. Ja sam tip koji više voli da igra domaće komade. „Čikago” je bio prilično udaljen tematski. Neke ’30-e godine, advokat koji vadi neke cice iz zatvora tog doba. Međutim, baš zato što mi se nije činilo zanimljivo, bilo je toliko zanimljivo kad sam pronikao u priču. (smeh) Tada sam video da ne treba da imam predrasude, da sad više volim domaće komade ili strane. U svakom komadu krije se nešto fantastično. Tako se pokazalo i sa Čikagom.

Budući da si pozajmio glasove u raznim crtanim filmovima, da li i tada možeš da se uneseš u ulogu?

„(smeh) Bogami - moram! Koliko god deluje da je lako, nije, zato što znate gde se vidi ako se glumac nije pozabavio, nije baš razmišljao o tome šta radi kad su crtaći u pitanju. Gledate i vidite da to nije glas tog crtanog junaka, nego se čuje da to govori neki glumac, a kada vas priča povede, kada ne razmišljate da li je glas Petra Pana ili glas Zvončice, nego stvarno taj lik živi pred vama, znajte da je glumac stavio film ispred sebe i dobro porazmislio o njemu. Tako da je i to ozbiljan posao, bez obzira što je to proizvod za decu.“

Darija Arnautović (13)