Интервју, глумац Иван Босиљчић: Сваки таленат треба развијати, у супротном може да боли

Какви су ти утисци са концерта?

„Често сам говорио и увек волим да поновим да је Нови Сад мој други родни град, јер сам рођен у Ужицу, али студирао сам овде. Нови Сад ме је прихватио потпуно као свог. И то није остало негде у прошлости, то је остало записано заувек. Сваки пут кад сам овде одморим се, видим драге људе и дам се на сцени, али врати ми се троструко. И вечерас је било тако. Дуго нећу бити ту, скоро годину дана бићу у иностранству због једног новог пројекта, и драго ми је да ми је једна од последњих представа баш овде одржана.“

Да ли постоје неки стихови које радо говориш на наступу?

„Има много стихова које не успевам да говорим. Мало је једно вече да би се ту свашта испричало. Спремам се да, када будем одиграо стоту представу „Пар стихова за нас”, а то ће бити следеће године, да направим потпуно нову представу са новом музиком, новим стиховима и тако даље. И тада ћу изговорити још стихова које волим. Једни од таквих су, на пример, чувена песма руског песника Константина Симонова „Чекај ме”, коју говорим и на руском и на српском, (смех) па кад то говорим у Русији, онако, то њима импонује невиђено, а овде ће то свакако бити део програма.“

Да ли ти је лакше да интрепетираш поезију или прозу?

„Поезија је филтриран језик и треба времена да се савлада, да се усвоји и о њој мора добро да се размишља. Проза је мало слободнија форма и делује да је лакше ићи кроз њу. У поезији имате задат ритам, задат стих, а то може да буде и олакшавајућа и отежавајућа околност. Проза је, наводно, слободна, али ви морате да задате ритам, ви морате да одредите целину. Тако да, и о једном и о другом ваља добро размислити. Можда сам у овом тренутку мало наклоњенији стиховима.“

Да ли се боље осећаш док глумиш у филму или у позоришту?

„То је круг. Ја верујем да би глумац требало да развија све своје таленте и никад да се не веже за само један као примарни, зато што знам да се глумац увек у позориште враћа освежен неким филмским искуством, па онда опет нешто ново сазри у позоришту. Када дође време за филм и за телевизијску серију види се да је глумац порастао, да се обогатио и све тако иде у круг. Тако да се ја не одричем ничега, као што видите, развијам и свој музички дар, а бавим се и говорењем поезије. Мислим да сваки таленат треба да се развија јер у супротном може да боли.“

Наставници могу да обележе живот

Да ли си, када си био мали, знао да ћеш да се бавиш глумом?

„Не. Моји родитељи кажу да су они знали. Ја сам био убеђен да ћу бити неки педагог, да ћу радити са децом или да ћу бити музичар, а није ми ни пало на памет да ћу бити глумац. Ето, шта се деси у животу. Пресудило је то што су ме у гимназији професори јако добро водили и непрестано су говорили да добро говорим поезију. Када сам отишао на Академију, по њиховој препоруци да то проверим, после треће године гимназије био сам примљен, па сам ванредно завршавао четврту годину и прву годину Академије у Новом Саду. Требало ми је једно две-три године да се освестим где сам дошао. Професори су били у праву. То је пример колико је битно да педагози буду фокусирани на своје ђаке, могу да им обележе живот. Не би било лоше, ни да сам ја сада завршио неку музичку академију или да сам наставник у некој школи. Ко зна, можда ћу и бити, али ово је стварно испољавање свих мојих талената на глумачком путу и хвала им за то.“

Ко боље пева твоја жена или ти?

„Моја жена. Ја сам само добар ученик.“ (смех)

Глумио си и у познатом мјузиклу „Чикаго”. Какав је то утисак оставило на тебе и колико ти је било захтевно да изведеш ту улогу?

„Било ми је изузетно занимљиво. Ја сам преко десет година био члан Позоришта на Теразијама, нашег најпознатијег музичког театра који се бави само музичким представама. То је, можда, била мећу првим лиценцама, односно, представама које се изводе на Бродвеју а коју су наши откупили, и коју сам играо код нас. Било је занимљиво. Ја сам тип који више воли да игра домаће комаде. „Чикаго” је био прилично удаљен тематски. Неке ’30-е године, адвокат који вади неке цице из затвора тог доба. Међутим, баш зато што ми се није чинило занимљиво, било је толико занимљиво кад сам проникао у причу. (смех) Тада сам видео да не треба да имам предрасуде, да сад више волим домаће комаде или стране. У сваком комаду крије се нешто фантастично. Тако се показало и са Чикагом.

Будући да си позајмио гласове у разним цртаним филмовима, да ли и тада можеш да се унесеш у улогу?

„(смех) Богами - морам! Колико год делује да је лако, није, зато што знате где се види ако се глумац није позабавио, није баш размишљао о томе шта ради кад су цртаћи у питању. Гледате и видите да то није глас тог цртаног јунака, него се чује да то говори неки глумац, а када вас прича поведе, када не размишљате да ли је глас Петра Пана или глас Звончице, него стварно тај лик живи пред вама, знајте да је глумац ставио филм испред себе и добро поразмислио о њему. Тако да је и то озбиљан посао, без обзира што је то производ за децу.“

Дарија Арнаутовић (13)