Glumica Nensi Mensa Ofei: Majka svih ljudi

Pravi naslov, pod kojim ga znamo mi ovde, jeste onaj narodne pesme po kojoj je scenario i urađen - „Banović Strahinja”. Scenario je, tačnije, prilagođen sirijskoj krizi i talasu izbeglica od kojih dvoje postaju akteri večite potrage za boljim životom i ljubavnim odnosom bez kojeg to još teže ide.

Glumica iz Gane nedavno je radila kao članica žirija selekcije „Paralele i sudari” Festivala evropskog filma Palić, pružajući priliku da se još jednom potvrdi njen ugled i osećaj pripadnosti koji je stekla u domaćoj kulturi.

Višestruko nagrađivani domaći film “Strahinja Banović” Stefana Arsenijevića od kraja juna se nalazi u američkoj bioskopskoj distribuciji. Da li vas je to iznenadilo, budući da je od premijere na Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima prošlo pune dve godine?

- Mislim da je tema i dalje aktuelna, s ratom koji se dešava. Šta ako moraš da napustiš državu ili prosto tražiš bolji život. I sa kovidom i svime što se desilo, film je bezvremen. Apsolutno bezvremen. Pokazuje nam svet, emotivan je, s njim se ljudi mogu povezati u svakoj eri njihovog života. Da je napravljen pre 20 godina mislim da bi isto uspevao, kao i da je napravljen pre 40 godina. Tema je bezvremena. Veoma sam ponosna. Tijana mi je poslala recenziju iz „Njujork Tajmsa„ i bilo je veoma uzbudljivo. Mmislim da nikad nisam tako nešto iskusila. Amerika je za mene mesto koje jako želim da posetim i to da je moje ime već tamo mogu samo opisati kao „vau„. To je put do uspeha. Pokazala sam je svima, tako sam bila ponosna.

Kako je film „Strahinja Banović” uticao na vašu karijeru? Jeste li dobili nove ponude za uloge?

- Stvar je u tome što sada živim u delu Evrope u kojem se priča Nemački, gde niko nije video film, osim u maju kad su ga pokazali u Minhenu. Ponekad se osećam kao prevarant. Pričam porodici i prijateljima o filmu koji nisu videli, a oni me ispituju, ili ne veruju. To mi je malo bizarno. U tom svetu imam utisak kao da niko ne zna ništa o meni.

S druge strane, kako je iskustvo rada na Arsenijevićevom filmu uticalo na vas kao glumicu?

- Mislim da je najveći deo rada na filmu za mene bilo istraživanje i to je nešto što sam zadržala za svaki drugi posao. Shvatila sam da volim to, mislim da je to najzanimljiviji deo. Ne znaš kuda ideš i samo prikupljaš informacije. Na sledećem projektu koji sam radila sam isto tako, jedan mesec sam istraživala sve povezano sa temom, čak i nepovezano. To mi je najvažnija lekcija iz tog rada. Vežbali smo, pričali, posećivali centre migranata. Uglavnom samo dobiješ scenario, naučiš ga, uradiš film. Shvatila sam da ima i veća slika.

Šta biste rekli o intimnoj vezi sa Ibrahimom, tačnije Strahinjom? Da li je bilo teško pokazati veoma ranjiva osećanja na ekranu? Da li ste dobili predloge od Stefana ili ste Ibrahim i vi na tome radili?

- Prvo, kad je Stefan video moj demo, rekao je da je sranje (smeh). Da nije mogao ništa da vidi. Kad smo počeli da snimamo, malo sam napredovala. Teško je uzeti ta osećanja i predstaviti ih suptilno. Za to je potreban dobar partner, i producent, i scenario. I onda je uspelo. Jer je intimnost nešto što ne možeš sam kreirati. Potreban je siguran prostor. To je velika pohvala za sve s kim sam radila, od Sofi koja mi je sređivala kosu, do kostima, do osvetljenja, do efekata, pohvala za sve. I za Stefana koji je stvorio siguran prostor, posebno za mene. Ibrahim je jako dobar glumac. On je znao sve i navikao je na sve. Za mene je ovo bilo prvi put, pa su me držali za ruku.

Koji projekti su sada pred vama?

- Jedan sam radila tokom kovida, karantina. Mi iz teatra u Minhenu smo uradili zajednički projekat s Burkinom Faso. Drugi projekat je o restituciji, zove se “I statue sanjaju”. Snimali smo ga u muzeju, u podrumu, jer je poenta restitucije da postoji mnogo objekata koji više nisu ni prikazani u muzeju, već su u podrumu. Imali smo tu ideju šta kad bi oni počeli da pričaju i kad bi želeli da se vrate i ispričaju svoje priče. Sve su uzimali. I svakodnevne stvari, stolice, pribor, odeću... Grupa nam je bila plesač, pet glumaca i lutkar. Vežbali smo zajedno šest nedelja, a onda smo se razdvojili. Jedni su otišli u Minhen, a drugi prvo u Lume (u Gani - prim. ur.) Igrali smo zajedno povezani internetom. Imala sam duet s koleginicom koja je bila u Minhenu, pred onlajn publikom, što je bilo bizarno. Ja sam bila na vrućini, a oni su bili u jaknama. Po prvi put, mnogi su videli kako izgleda Nemačka. Često sam imala osećaj kao da je razgovor jednostran, pa smo pokušali da ga učinimo obostranim. Kao - aha, vi imate naše stvari, kako ćete ih vratiti? Statua Jenenge - to je nešto kao majka svih ljudi u Burkini Faso. Tamo su svuda njene statue, ona je kao Statua Slobode. A mi smo radili sa njom kao lutkom u Minhenu i njenom telu u Lumeu, na tome kako ih povezati kroz restituciju. Uradili smo nešto kao magični trik - Jenenga se pojavila se u Lumeu i svi su bili šokirani. Malopre su je videli na kameri u Minhenu, a sad je ovde. I to je bio naš komentar - ne trebaju uslovi za restituciju. Kad ti neko uzme nešto ne postavljaju se uslovi, organizuje debate šta će se s tim uraditi, nego se prosto to nešto vrati.

Miroslav Stajić

Budući da si bila deo žirija Festivala evropskog filma Palić, sad imate i to profesionalno iskustvo!

- Vreme je za mene, mislim, da budem malo na drugoj strani, ali je veoma čudno. Kako su se ljudi osećali tokom gledanja, kako su reagovali... Dosta je odgovornosti. Želela sam sve da dobro pogledam, budem otvorena i napravim pozitivne odluke. Bila sam kao štreber i htela sve da zapisujem tokom filma, ali bilo je mračno, naravno, tako da nisam. Samo sam gledala i obraćala pažnju na sve što mi se činilo važno.