Глумица Ненси Менса Офеи: Мајка свих људи

Прави наслов, под којим га знамо ми овде, јесте онај народне песме по којој је сценарио и урађен - „Бановић Страхиња”. Сценарио је, тачније, прилагођен сиријској кризи и таласу избеглица од којих двоје постају актери вечите потраге за бољим животом и љубавним односом без којег то још теже иде.

Глумица из Гане недавно је радила као чланица жирија селекције „Паралеле и судари” Фестивала европског филма Палић, пружајући прилику да се још једном потврди њен углед и осећај припадности који је стекла у домаћој култури.

Вишеструко награђивани домаћи филм “Страхиња Бановић” Стефана Арсенијевића од краја јуна се налази у америчкој биоскопској дистрибуцији. Да ли вас је то изненадило, будући да је од премијере на Међународном филмском фестивалу у Карловим Варима прошло пуне две године?

- Мислим да је тема и даље актуелна, с ратом који се дешава. Шта ако мораш да напустиш државу или просто тражиш бољи живот. И са ковидом и свиме што се десило, филм је безвремен. Апсолутно безвремен. Показује нам свет, емотиван је, с њим се људи могу повезати у свакој ери њиховог живота. Да је направљен пре 20 година мислим да би исто успевао, као и да је направљен пре 40 година. Тема је безвремена. Веома сам поносна. Тијана ми је послала рецензију из „Њујорк Тајмса„ и било је веома узбудљиво. Mmislim да никад нисам тако нешто искусила. Америка је за мене место које јако желим да посетим и то да је моје име већ тамо могу само описати као „вау„. То је пут до успеха. Показала сам је свима, тако сам била поносна.

Како је филм „Страхиња Бановић” утицао на вашу каријеру? Јесте ли добили нове понуде за улоге?

- Ствар је у томе што сада живим у делу Европе у којем се прича Немачки, где нико није видео филм, осим у мају кад су га показали у Минхену. Понекад се осећам као преварант. Причам породици и пријатељима о филму који нису видели, а они ме испитују, или не верују. То ми је мало бизарно. У том свету имам утисак као да нико не зна ништа о мени.

С друге стране, како је искуство рада на Арсенијевићевом филму утицало на вас као глумицу?

- Мислим да је највећи део рада на филму за мене било истраживање и то је нешто што сам задржала за сваки други посао. Схватила сам да волим то, мислим да је то најзанимљивији део. Не знаш куда идеш и само прикупљаш информације. На следећем пројекту који сам радила сам исто тако, један месец сам истраживала све повезано са темом, чак и неповезано. То ми је најважнија лекција из тог рада. Вежбали смо, причали, посећивали центре миграната. Углавном само добијеш сценарио, научиш га, урадиш филм. Схватила сам да има и већа слика.

Шта бисте рекли о интимној вези са Ибрахимом, тачније Страхињом? Да ли је било тешко показати веома рањива осећања на екрану? Да ли сте добили предлоге од Стефана или сте Ибрахим и ви на томе радили?

- Прво, кад је Стефан видео мој демо, рекао је да је срање (смех). Да није могао ништа да види. Кад смо почели да снимамо, мало сам напредовала. Тешко је узети та осећања и представити их суптилно. За то је потребан добар партнер, и продуцент, и сценарио. И онда је успело. Јер је интимност нешто што не можеш сам креирати. Потребан је сигуран простор. То је велика похвала за све с ким сам радила, од Софи која ми је сређивала косу, до костима, до осветљења, до ефеката, похвала за све. И за Стефана који је створио сигуран простор, посебно за мене. Ибрахим је јако добар глумац. Он је знао све и навикао је на све. За мене је ово било први пут, па су ме држали за руку.

Који пројекти су сада пред вама?

- Један сам радила током ковида, карантина. Ми из театра у Минхену смо урадили заједнички пројекат с Буркином Фасо. Други пројекат је о реституцији, зове се “И статуе сањају”. Снимали смо га у музеју, у подруму, јер је поента реституције да постоји много објеката који више нису ни приказани у музеју, већ су у подруму. Имали смо ту идеју шта кад би они почели да причају и кад би желели да се врате и испричају своје приче. Све су узимали. И свакодневне ствари, столице, прибор, одећу... Група нам је била плесач, пет глумаца и луткар. Вежбали смо заједно шест недеља, а онда смо се раздвојили. Једни су отишли у Минхен, а други прво у Луме (у Гани - прим. ур.) Играли смо заједно повезани интернетом. Имала сам дует с колегиницом која је била у Минхену, пред онлајн публиком, што је било бизарно. Ја сам била на врућини, а они су били у јакнама. По први пут, многи су видели како изгледа Немачка. Често сам имала осећај као да је разговор једностран, па смо покушали да га учинимо обостраним. Као - аха, ви имате наше ствари, како ћете их вратити? Статуа Јененге - то је нешто као мајка свих људи у Буркини Фасо. Тамо су свуда њене статуе, она је као Статуа Слободе. А ми смо радили са њом као лутком у Минхену и њеном телу у Лумеу, на томе како их повезати кроз реституцију. Урадили смо нешто као магични трик - Јененга се појавила се у Лумеу и сви су били шокирани. Малопре су је видели на камери у Минхену, а сад је овде. И то је био наш коментар - не требају услови за реституцију. Кад ти неко узме нешто не постављају се услови, организује дебате шта ће се с тим урадити, него се просто то нешто врати.

Мирослав Стајић

Будући да си била део жирија Фестивала европског филма Палић, сад имате и то професионално искуство!

- Време је за мене, мислим, да будем мало на другој страни, али је веома чудно. Како су се људи осећали током гледања, како су реаговали... Доста је одговорности. Желела сам све да добро погледам, будем отворена и направим позитивне одлуке. Била сам као штребер и хтела све да записујем током филма, али било је мрачно, наравно, тако да нисам. Само сам гледала и обраћала пажњу на све што ми се чинило важно.