FLAŠAROŠI IZ VINČE U DOKUMENTARCU NEMANJE VOJINOVIĆA Pomirljivi eko-vestern

Upravo o tome, toj vinčanskoj deponiji i njenim „stanovnicima“, Nemanja Vojinović snimio je film koji nosi naziv „Flašaroši“, prikazan na aktuelnom decembarskom festivalu „DokZima“ u Kulturnom centru Novog Sada.

Autor ga žanrovski određuje kao dokumentarni vestern, međutim, ono što se u njemu vidi mnogo je šire i više od toga. Pažnju na sebe skrenuo je nagradom „Srce Sarajeva“ na nedavno održanom Sarajevskom filmskom festivalu, kao i nagradom na festivalu „Slobodna zona“ u Srbiji.

Film počinje scenom požara i vitlanjem nekolicine vatrogasnim crevom čiji mlaz vode spram razmera vatre i dima deluje kao igla u plastu sena. Pretnja ekološkom katastrofom koja zapravo, kad se pogleda blizina Dunava i ljudskih naselja i nije izbegnuta, jedan je od okvira filma. U jednom od brojnih drugih planova prati se izgradnja moderne deponije, koja će onemogućiti svaki dalji rad sakupljača sekundarnih sirovina. Ko im je omogućio ovaj, kada je poznato da su deponije prostori na kojima nije dozvoljeno neovlašćeno dovoženje, pa ni odvoženje smeća? Ostaće nepoznanica, jer se autor Nemanja Vojinović odlučio da ne govori ništa, da pusti slike i njegove junake da govore sami za sebe.

Odlukom da jedva nešto malo intonira narativ filma, „didaskalijama“ koje tu i tamo objašnjavaju tok radnje, Vojinović je obilato prepustio gledaocima da prave svoje asocijacije i sastavljaju svoje priče. Za flašaroše vrlo brzo se vidi da predstavljaju ljude koji u ogromne vreće za smeće sakupljaju plastičnu ambalažu. U prvom planu je Janika koji napreduje na mesto grupovođe, a zatim biva i disciplinovan na šest meseci suspenzije, da bi posle nazadovao ponovo u običnog flašaroša. Iz ovog krokija jasno je, na primer, da film nema ništa zajedničko sa „Skupljačima perja“ Saše Petrovića, što bi moglo da bude ideja sa obzirom ne delatnost protagonista dominantno Roma.

Nema objašnjenja zašto prikazani flašaroši žive svi „na gomili“, u jednoj kući, ali to sugeriše da je reč o specijalizovanoj jedinici. Na radnom mestu moraju da poštuju stroga pravila, u smislu da se čuvaju od velikih bagera i čudnovate mašinerije koja zna i da pregazi nepažljive radnike. Ni na koji drugi način nisu zaštićeni, sem što nose fluoroscentne prsluke. Imaju šifrovan jezik kojim razumevaju radne zadatke, a pepsi im je omiljeno piće. Kada vide kamion gradske čistoće, moraju brzo da reaguju. U protivnom im druge mašine poravnaju i utabaju materijale.

Osim ljudi i mašina, nepreglednih gomila smeća u postapokaliptičnoj imidžeriji filma, neki od stilski najupečatljivijih kadrova su snimci galebova. Reklo bi se ogromnih jata ovih ptica, ali s obzirom na njihov broj i izgled u pojedinim scenama, slikovitije bi bilo nazvati ih rojevima. Ako se za deo romske populacije još i zna kakva im je uloga u društvenom sistemu, nazovimo to, cirkularne ekonomije, galebovi su očigledno još van fokusa šire zajednice u razumevanju lanca ishrane, u kontekstu ljudskog smeća.

Deponije, po nekoj analogiji donekle i buvlje pijace, česta su inspiracija za umetnike. Ima nešto umetnički autentično treš u tretiranju treša (smeća), pogotovo kada se kroz taj okvir posmatraju socijalne, ekonomske, danas čak i ekološke tematike i problematike. Film „Flašaroši“ otvara i političke nivoe, s obzirom na to da je ovde reč ne o divljoj, nego o gradskoj, takoreći državnoj deponiji, pa još u neposrednoj blizini čuvene reke, čuvene praistorijske naseobine. Jedino što ne otvara je ono što na neki način obećava žanrovskim određenjem „dokumentarni vestern“. Za razliku od estetski veoma istaknute umetničke konstatacije zatečenog stanja, u filmu „Flašaroši“ nema nijednog pravog obračuna.

Igor Burić