„Fantastične zveri - Grindevaldovi zločini”: U potrazi za dobrim zapletom
Posle blagog debakla s “Harijem Poterom i Ukletim detetom” od kog je ostala skupa pozorišna predstava za turiste i haotičan scenario, eksplozije novih detalja na sajtu Potermor, i niza čudnih objava Roulingove na Tviteru, nastavak “Fantastičnih zveri” je definitivno poslednji ekser u kovčegu mlakih nadanja fanova sage o dečaku čarobnjaku.
Ako je prvi deo serijala o fantastičnim zverima nešto i obećavao, “Grindevaldovi zločini” definitivno su sahranili svaki potencijalni preostali trag dobre priče ili bilo kakve karakterizacije likova.
Sa izuzetno niskim ocenama na sajtu Rotten Tomatoes, ne baš sjajnim prikazima na internetu, i osrednjom zaradom na blagajnama, jasno je da se film nije dopao ni kritičarima, ni zagriženim fanovima, a ni običnoj publici.
Najtužnije je što je u stvaranju ovog filma učestvovala stara, već oprobana ekipa, koja nikad dosad nije ovako promašila. Roulingova, koju je proslavila veština da u knjigama konstruiše kompaktnu i zabavnu misteriju i osmisli likove koji se pamte, čini se, uopšte ne ume da se snađe u mediju filmskog scenarija: zaplet je nepotrebno komplikovan i nelogičan a likovi su tanki i često sasvim jednodimenzionalni. S druge strane, Dejvid Jejts je režirao već pet filmova iz ove franšize, uključujući i prvi deo “Fantastičnih zveri”, i mada ni u jednom nije naročito briljirao, ipak je sve do sad uspevao da napravi solidna ostvarenja koja su bila zabavna za gledanje.
“Grindevaldovi zločini” krcati su kafkijanskim prizorima teatra apsurda: groteskne magijske zveri se, ni u kakvoj vezi sa zapletom, pojavljuju s vremena na vreme i divljaju scenom praveći haos pre nego što ih glavni lik strpa u kofer dok okamenjeni prolaznici glupo posmatraju, Pariz i London liče na avetinjske gradove od kartona, a svi susreti između likova su slučajni. Zanimljivo je što u čudnoj okamenjenoj atmosferi ovog filma prvi put postaje upadljivo koliko su efekti magije morbidni i mračni (scene ljudskih tela koja se valjaju kroz zidove, Nagini koja je prokleta da se pretvara u ogromnu zmiju dok zauvek ne izgubi svoj oblik itd).
Ovo bi, naravno, moglo biti pohvalno da je Dejvid Jejts išta uradio namerno. Međutim, i ovo mu se omaklo, kao i mnogo toga – film liči na apsurdni gotski košmar ne zato što je to bilo ko to planirao, već zato što je scenario potpuno nepovezan, pa likovi i zveri ulaze i izlaze iz kadrova bez smisla, sumanuto bauljajući kroz mračni prazni grad ispunjen galerijom čudnih spodoba.
Dejvid Jejts je i u ranijim nastavcima Harija Potera bio sklon bizarnim kadrovima u kojima su glumci koji su bili u drugom planu imali običaj da stoje kao zamrznuti i dramatično pilje u one u prvom planu, ali je u ovom filmu umetnost piljenja uspeo da dovede do apsolutnog savršenstva, pa su poslednje scene filma baš zbog toga pre komične nego dramatične.
Jedini zaista zanimljivi deo zapleta potpuno je izostavljen – pre nekoliko godina, jašući na talasu (ili cunamiju?) političke korektnosti, Džoan Rouling je objavila da je Dambldor gej, i da je njegov odnos sa Grindevaldom, glavnim negativcem u “Fantastičnim zverima”, nije bio samo platonski, mada se nije usudila da bilo šta od toga zaista napiše u knjigama.
U “Grindevaldovim zločinima” nema ničeg od toga. Zapravo, jedini smisleni konflikt koji postoji u filmu je odnos između dvoje bivših prijatelja i ljubavnika (?), Dambldora i Grindevalda, najboljih čarobnjaka na svetu, ali ne samo da se studio ne usuđuje da ih prikaže kao išta više od bivših prijatelja, nego njihov sukob (čak i susret) i sasvim izostaje. Možda ga možemo očekivati u nekom od naredna tri (ili pedeset?) nastavaka koje slede.
Glavni lik, Njut Skamander, kog su posle prvog dela slavili kao neočekivano osetljivog protagonistu koji uspešno krši sve stereotipe vezane za akcione muške likove, i u ovom delu i dalje je relativno dopadljiv i netipičan junak, ali što se tiče scenarija, Ediju Redmejnu zaista nije dato skoro ništa s čim bi mogao da radi, te i njegov lik, kao i svi ostali uglavnom samo baulja po filmu bez nekog jasnog cilja,
Džud Lou je ubedljiv i šarmantan kao mladi Dambldor, ali nažalost jedva da se uopšte pojavljuje u filmu.
Sasvim je prosečno, ali korektno, tumačenje Džonija Depa koji glumi glavnog antagonistu. Grindevald bi trebalo da bude spektakularno manipulativni, opasni i zavodljivi antiheroj mračne harizme, ali umesto toga smo dobili Depa ofarbanog u belo koji se šećka po Londonu u pumparicama, povremeno se enigmatično smeška, drži uopštene zle govore, i useljava se ljudima u stanove kao jeftina verzija Bulgakovljevog Volanda.
Ipak najgore od svega je to što apsolutno ništa što se desilo u prvom filmu zapravo nije važno, niti bilo šta što su junaci uradili ima ikakvu poentu – drugi deo počinje kao da prvog nije ni bilo, sem što je Skamander sad očajnički zaljubljen u Tinu (Ketrin Vaterston), koja je, ma koliko se to činilo nemoguće teško, uspela da bude još bezličnija nego u prvom delu.
Dakle, drugi deo je očigledno zamišljen da premosti prostor do trećeg, a u međuvremenu, sve što se desilo u prvom, u ovom nastavku je poništeno. Na kraju ove tužne filmske jednačine, jasno je samo jedno: u večno odloženom značenju, pravog filma očigledno nema, a teško da će ga ikad i biti.
Nastasja Pisarev
