Ema Skirmante, letonska glumica: GLAS GENERACIJE
Ema Skirmante nije „prava“ glumica. Ona je mnogo više devojčica, tinejdžerka. Za kasting na filmu „Sestre“, gde je dobila glavnu ulogu, Emu je prijavila mama, sa kojom je i došla na Festival evropskog filma Palić, jer je još uvek maloletna. Pitao sam je za dozvolu da uradimo intervju, na šta se nasmejala. Mama. Emi nije bilo jasno da li je pitam kako joj je na festivalu, ili sa mamom…
Zapravo, sva ova zavrzlama ima veze sa filmom u kojem je Ema Skirmante igrala i toplo se preporučila za razgovor. Film „Sestre“ Linde Olte iz Letonije je film o odrastanju bez mame. Ugao tinejdžerke i te kako je bio interesantan za razgovor o svetu i filmu, kao i o svetu filma za nove generacije.
Da li vam je bilo teško da snimate svoj prvi film u kojem igrate glavnu ulogu, a sada još i da ga predstavljate na jednom međunarodnom festivalu?
- Ne. Uživala sam u snimanju, uživala sam dok sam gledala film i mislim da je čudesno to što sa njim možemo da budemo na ovom međunarodnom festivalu. Osećam se jako dobro u vezi sa svojim postignućem. Ponosna sam i na rediteljku, takođe, na sve koji su učestvovali u procesu i doprineli tako nečemu.
Kada bih vas zamolio da izaberete jednu omiljenu stvar od tih koje ste nabrojali – snimanje, gledanje filmova, putovanje, upoznavanju drugih ljudi i zemalja, uspeh, koju biste izabrali?
- Ljude sa kojima sam sada. Moje bliske prijatelje koje sam delom stekla i kroz proces snimanja ovog filma, iskustvo koje me je promenilo kao osobu. Imam osećaj da sam mentalno odrasla, da mi je film pokazao realnost. Ne samo kroz priču, nego i kroz sate provedene na setu, snimajući. Naučila sam da budem strpljiva, da budem izložena, da ne mogu da plačem unaokolo i tražim mamu (smeh). Naučila sam se da na neki način budem hrabrija nego što sam bila.
Rediteljka Linda Olte je kroz film „Sestre“ u kojem igrate htela da prikaže svet dece bez odraslih, nešto što je više stvar vaše generacije. Kako doživljavate to kada o tome odrasli govore, na neki način u vaše ime, konkretno kroz ovaj film ili uopšte?
- Film nije samo za mlade. Mene je isprva bio strah da ga preporučim svom društvu iz razreda i vršnjacima, jer sam se bojala da bi me ismevali. A tema je srceparajuća, nimalo nije smešna. Kada smo na kraju svi zajedno gledali film, posle nekog vremena počela sam da posmatram njihova lica, porodice i prijatelja, i shvatila još više koliko mi je važna njihova blizina, što je upravo suprotno od onoga što se dešava junakinjama iz filma. Zvuči vrlo prosto, ali imati porodicu, imati prijatelje, znači jako puno u životu. Kasnije sam to isto čula od mnogih mojih drugara iz razreda i vršnjaka koji su gledali film, da su seli i dobro razmislili koliko su srećni zbog svega što imaju.
Kako vaša generacija gleda na filmsku umetnost danas. Da li im je zanimljiva, ili je prezahtevna u odnosu na druge, nove medije i pojave u sferi gde se sa glumom mogu kombinovati ton i slika?
- Mislite na tik-tok?
Recimo (smeh)!
- Ne bih rekla. Film je drugačija vrsta umetnosti. To je kao kad bi rekli da je slušati pesmu od četiri minuta dosadno, jer tik-tok dozvoljava trajanje od svega minute. Isto je sa filmovima. Ne bih ih nikad poredila sa društvenim medijima. Zavisi i od toga o kakvim filmovima je reč. Da li je to Marvel, fikcija, dokumentarac… Zavisi i od osobe. Bilo kako bilo, ne mislim da film gubi na svom značaju.
Da li sebe uopšte vidite kao glas svoje generacije?
- Ne, zaista. Imam osećaj da je moje mišljenje pomalo drugačije. Često se u društvu drugih tinejdžera nekako nađem na suprotnoj strani. Ne znam da uopšte iko može da govori u ime veće od jedne grupe ljudi. Na primer, imam samo jednu dobru prijateljicu, s kojom obožavam da analiziram filmove i diskutujem.
Kakvi uslovi trebaju da bi neko bio umetnički orijentisan, emotivan i inteligentan?
- Možda je to nešto to sam dobila od roditelja. Znate, dolazim iz zemlje gde nije pristojno govoriti glasno, pogotovo u ime drugih. Pomalo se stidim toga. Kada sam u takvoj situaciji, dobijem snažan osećaj da sam ista kao i svi, da ne treba da odskačem. I to što sam rekla o sebi, da sam hrabra, znači samo meni, a ne da bih mogla da predstavljam ili vodim druge.
Kakva je Letonija zemlja?
- Imamo prelepe plaže, prelepu arhitekturu. Sve je jako čisto i to mi se veoma sviđa. Na primer, ovde svi puše, čak i unutra, i za mene je to bio ogroman šok, ludilo. U Letoniji dosta toga držimo za sebe, ne razgovaramo. A ovde zaista možeš pričati sa svima i biti mnogo slobodniji. Letonci su znatno hladniji i zatvoreniji, češće će se držati po strani, ili skroz negde iza. Naravno da ima i onih koji su spremniji da dele, ali to je prava retkost kod nas, za razliku od onoga što sam iskusila ovde. Pogotovo za tinejdžere, kod nas je jako teško da se otvoriš i pričaš o svojim problemima, o tome zašto se ne osećaš dobro u vezi sebe.
Ema, možda je još uvek rano za to čak i pitanje, ali kopka me da li vas je gluma privukla toliko da planirate da nastavite da se bavite time i kasnije?
- Zaista ne znam. U ovom svetu filma sam dve godine i teško mi je da odlučim da li je to to. Svakako imam još vremena da odlučim da li ću da nastavim.
Igor Burić