Ема Скирманте, летонска глумица: ГЛАС ГЕНЕРАЦИЈЕ
Ема Скирманте није „права“ глумица. Она је много више девојчица, тинејџерка. За кастинг на филму „Сестре“, где је добила главну улогу, Ему је пријавила мама, са којом је и дошла на Фестивал европског филма Палић, јер је још увек малолетна. Питао сам је за дозволу да урадимо интервју, на шта се насмејала. Мама. Еми није било јасно да ли је питам како јој је на фестивалу, или са мамом…
Заправо, сва ова заврзлама има везе са филмом у којем је Ема Скирманте играла и топло се препоручила за разговор. Филм „Сестре“ Линде Олте из Летоније је филм о одрастању без маме. Угао тинејџерке и те како је био интересантан за разговор о свету и филму, као и о свету филма за нове генерације.
Да ли вам је било тешко да снимате свој први филм у којем играте главну улогу, а сада још и да га представљате на једном међународном фестивалу?
- Не. Уживала сам у снимању, уживала сам док сам гледала филм и мислим да је чудесно то што са њим можемо да будемо на овом међународном фестивалу. Осећам се јако добро у вези са својим постигнућем. Поносна сам и на редитељку, такође, на све који су учествовали у процесу и допринели тако нечему.
Када бих вас замолио да изаберете једну омиљену ствар од тих које сте набројали – снимање, гледање филмова, путовање, упознавању других људи и земаља, успех, коју бисте изабрали?
- Људе са којима сам сада. Моје блиске пријатеље које сам делом стекла и кроз процес снимања овог филма, искуство које ме је променило као особу. Имам осећај да сам ментално одрасла, да ми је филм показао реалност. Не само кроз причу, него и кроз сате проведене на сету, снимајући. Научила сам да будем стрпљива, да будем изложена, да не могу да плачем унаоколо и тражим маму (смех). Научила сам се да на неки начин будем храбрија него што сам била.
Редитељка Линда Олте је кроз филм „Сестре“ у којем играте хтела да прикаже свет деце без одраслих, нешто што је више ствар ваше генерације. Како доживљавате то када о томе одрасли говоре, на неки начин у ваше име, конкретно кроз овај филм или уопште?
- Филм није само за младе. Мене је испрва био страх да га препоручим свом друштву из разреда и вршњацима, јер сам се бојала да би ме исмевали. А тема је срцепарајућа, нимало није смешна. Када смо на крају сви заједно гледали филм, после неког времена почела сам да посматрам њихова лица, породице и пријатеља, и схватила још више колико ми је важна њихова близина, што је управо супротно од онога што се дешава јунакињама из филма. Звучи врло просто, али имати породицу, имати пријатеље, значи јако пуно у животу. Касније сам то исто чула од многих мојих другара из разреда и вршњака који су гледали филм, да су сели и добро размислили колико су срећни због свега што имају.
Како ваша генерација гледа на филмску уметност данас. Да ли им је занимљива, или је презахтевна у односу на друге, нове медије и појаве у сфери где се са глумом могу комбиновати тон и слика?
- Мислите на тик-ток?
Рецимо (смех)!
- Не бих рекла. Филм је другачија врста уметности. То је као кад би рекли да је слушати песму од четири минута досадно, јер тик-ток дозвољава трајање од свега минуте. Исто је са филмовима. Не бих их никад поредила са друштвеним медијима. Зависи и од тога о каквим филмовима је реч. Да ли је то Марвел, фикција, документарац… Зависи и од особе. Било како било, не мислим да филм губи на свом значају.
Да ли себе уопште видите као глас своје генерације?
- Не, заиста. Имам осећај да је моје мишљење помало другачије. Често се у друштву других тинејџера некако нађем на супротној страни. Не знам да уопште ико може да говори у име веће од једне групе људи. На пример, имам само једну добру пријатељицу, с којом обожавам да анализирам филмове и дискутујем.
Какви услови требају да би неко био уметнички оријентисан, емотиван и интелигентан?
- Можда је то нешто то сам добила од родитеља. Знате, долазим из земље где није пристојно говорити гласно, поготово у име других. Помало се стидим тога. Када сам у таквој ситуацији, добијем снажан осећај да сам иста као и сви, да не треба да одскачем. И то што сам рекла о себи, да сам храбра, значи само мени, а не да бих могла да представљам или водим друге.
Каква је Летонија земља?
- Имамо прелепе плаже, прелепу архитектуру. Све је јако чисто и то ми се веома свиђа. На пример, овде сви пуше, чак и унутра, и за мене је то био огроман шок, лудило. У Летонији доста тога држимо за себе, не разговарамо. А овде заиста можеш причати са свима и бити много слободнији. Летонци су знатно хладнији и затворенији, чешће ће се држати по страни, или скроз негде иза. Наравно да има и оних који су спремнији да деле, али то је права реткост код нас, за разлику од онога што сам искусила овде. Поготово за тинејџере, код нас је јако тешко да се отвориш и причаш о својим проблемима, о томе зашто се не осећаш добро у вези себе.
Ема, можда је још увек рано за то чак и питање, али копка ме да ли вас је глума привукла толико да планирате да наставите да се бавите тиме и касније?
- Заиста не знам. У овом свету филма сам две године и тешко ми је да одлучим да ли је то то. Свакако имам још времена да одлучим да ли ћу да наставим.
Игор Бурић