BARBI PONOVO USPOSTAVLJA IDEALNI STANDARD Savršena žena i (samo)dovoljan muškarac
I taman kad se dalo pomisliti da su Brac lutke, Vinks, oni nekakvi konjići, pobedili staromodnu Barbi - "Matel" uzvraća udarac! I to kako!
Za generacije Ze (ako uopšte čitaju novine), "Matel" je kompanija koja je veoma dugo dominirala na svetskom tržištu proizvodeći lutke za decu, tačnije devojčice. Brac, Vinks, Poniji, samo su neki od takozvanih spin of modela, koji su samo pozavideti mogli savršenstvu originalne Barbi (savršena - čitaj plava, idealnih dimenzija tela, ceo svet joj je roza).
Priznajem, kad sam čuo za film "Barbi", da nisam video u njemu Margo Robi i Rajana Goslinga, ne bi mi palo na pamet da ga gledam. Međutim, instinkt mi je govorio da žena koja je igrala Harli Kvin ne može da omane kao Barbika, a da najnoviji "Blejd raner", Kej, sada i Ken - Rajan Gosling, sigurno nije uz nju yast for fan. Nisam se prevario!
Prvo što sam primetio u Bioskopu "Arena" bila je mala devojčica koja je nosila savršeno očešljanu lutku Barbi, sa mamom tik iz njenih leđa. Prva scena u filmu - kako male devojčice rasturaju lutkama-bebama glave na pojavu monolitne Barbi lutke, kao majmunoliki primati kosti u Kjubrikovoj "Odiseji", sve uz Štrausovu "Tako je govorio Zaratustra" - naterala me da pomislim kako je mama sada stala ispred one devojčice sa barbikom, zaklanjajući joj pogled. A možda ubrzano i napustila bioskop.
Međutim, bolje je da nije. U tome i jeste jedna od vrednosti filma "Barbi" Grete Gervig, za koju sam tek kasnije povezao da je autorka predivnog filma "Bubamara" o odrastanju baš jedne devojčice. Sada je bilo vreme da odraste i Barbika, a lekciju nauče milioni devojčica.
Lekciju, da. Jer, film "Barbi" je najsubverzvnija moguća lekcija iz feminizma. Oružjem popularne kulture, na vrlo pristojan način - inteligentan i osećajan - "servirana" je priča o Barbici modernih vremena, ženi kojoj je dosadilo da bude savršena. "Dosadilo" ni blizu ne govori o tome šta se u filmu dešava...
Prva scena (citat iz Kjubrikovog filma "2001: Odiseja u svemiru") nije jedino iznenađenje. Margo Robi je Stereotipna Barbika, a osim nje, u idealnom svetu Barbika, svim ženama se ostvaruju svi snovi: Barbi predsednica je crna, Barbi književnica osvaja Nobela, čak i gojazna Barbi nije Debela, a trudna svakako to jeste. Ups, otkud Trudna Barbi, kad je "Matel" prestao da je proizvodi? E, baš to, Greta Gervig i Noa Baumbah (drugi scenarista) jako dobro koriste takozvani metanarativ da iz drugog plana još više nagrde ideju o stvaranju paralelnog sveta za žene, kroz industriju potrošnje i zabave koja za posledice ima to da patrijarhat ostane netaknut. Očigledno da je i "Matel" pristao maltene na sve, jer zna se - i loš publicitet je dobar publicitet, a Barbi od sada stvarno možda postane i lutka u papučama, sa celulitom i rokom trajanja, odnosno svešću da je život prolazan i da je prajm tajm u pogledu izgleda samo jedna mala i prilično beznačajna faza.
A što se tiče patrijarhata i njegove reprodukcije, u filmu je ona povezana sa izletom Barbike i Kena u Kaliforniju - pođednako plastičnu kao i svet "Matela" (još jedna briljantna opaska scenarista) - sedište izvoza Plavuša kao najunosnijih ženskih prototipa. Samo što u svetu Barbika, Ken je jedina Plavuša. Okej, plavušan. A na potpunom zapostavljanju razvoja Kena kao lika od strane "Matela", zasniva se sjajna ideja autora filma da upravo fokusom na njega, svojevrsnom inverzijom, čak i lakše prikažu probleme žena kada su one samo funkcija, ali ne i na funkcijama.
Izvozeći maštu u realnost i svet realnosti u svet mašte, dešava se stalna peripetija filma, rađenog i u maniru mjuzikla. Razrešenje je, još jedna duhovita i inteligentna scenaristička dosetka, u maniru "Matriksa" braće Vačovski (koje su sada sestre Vačovski!). Ali, da ne spojlujemo previše, kako se to danas kaže.
Koliko god da je uverljiva drama Stereotipne Barbi, a ja i dalje preferirao Harli Kvin nad njom, mora se odati priznanje umeću Grete Gervig da od Margo Robi nijednog trenutka ne izgubi iz vida prezgodnu i preprivlačnu ženu. To ima dvojaku ulogu - jedna je da je prikaže kao biće od krvi i mesa, a ne od plastike, a druga je da plasira autoironičan komentar kako je teško zamisliti ženu koja izgleda tako i ima sve ono što ima Margo Robi (poimence, ne kao Barbi!) - depresivnu. Na ovom dvojstvu, stalna je klackalica i komike i dramatike glavnog lika.
- Dole Barbi - živela Barbi! - kao da uzvikuje cela filmska ekipa, dok u sali bioskopa, pa i slikajući se u holu, svako može da se pita koliko se uklapa u tu vrstu kalupa, bilo da je dečak ili devojčica. Jer, i na strani Kena, komičkim i dramskim vratolomijama oličenim i na sjajan muzički način, odlično je prikazano kako i muškarci treba da se snađu u talasima feminizma. Gde plaža patrijarhata, gde su stajali na čvrstim nogama, kao da je živi pesak.
Igor Burić