Александар Рељић о премијери документарног филма Енкел

Филм „Енкел“ (Унук) тему холокауста обрађује кроз призму односа преживеле логорашице Аушвица Еве Мозес Кор и унука команданта тог логора, активног борца против негирања холокауста, Рајнера Хеса.

„Енкел“ је премијерно приказан на 65. Мартовском фестивалу кратког и документарног филма у Београду, затим у Арена Синеплексу у Новом Саду, а у 2018. је имао и  значајан фестивалски живот, где је освојио неколико награда.

На Ал Џазира Балканс док филм фестивалу освојио је Програм Аворд, а номинацијом за берлински Фестивал европских јавних сервиса „Prix Еуропа“ за „Европски документарни филм године“ нашао се међу 25 најбољих европских филмова 2018. године, потом је освојио награду за „Најбољи документарни филм на екс-ју простору“на Фирст Фраме фестивалу у Источном Сарајеву, а на Балкан Нењ Филм фестивалу, који се одржава у Стокхолму, добио је специјалну награду. Филм је ове године затворио Међународни фестивал о људским правима „Убрзај“ у Црној Гори, који је иначе ревијалног карактера.

Пред светску ТВ премијеру аутор филма Александар Рељић каже: „Теме Другог светског рата су део мог интересовања још од клиначких дана. Обожавао сам историју Другог светског рата, а онда, након ратова на просторима бивше Југославије, то је постало и део професионалне опсесије. Теме из Другог светског рата су уско биле повезане и са оним што се дешавало деведесетих година на овим просторима. Тако да сам у целу ову причу ушао радећи на специјалној документарној емисији „Аушвиц - југословенско сећање“, коју је Радио-телевизија Војводине емитовала 27. јануара 2015.године, на седамдесету годишњицу ослобођења Аушвица. У том периоду, пратећи разне медије, наишао сам на причу о унуку команданта Аушвица и преживелој логорашици, која га је симболично усвојила као свог унука.“

У филму на специфичан начин обрађујете тему холокауста, кроз две посебне личне приче. Колико је било тешко припремити саговорнике и како је текао тај процес?

- Нисам имао много времена за истраживање, нити за упознавање са саговорницима, с обзиром на то да један живи у Немачкој, а друга протагонисткиња у Америци. У зачетку идеје о снимању, вероватноћа да уопште снимим филм је била мала, али су се некако поклопиле коцкице када сам ушао у контакт са Рајнером, који ми је тада рекао да би 20. априла требало да се сретне са Евом Мозес Кор и да ће заједно ићи на суђење Оскару Гренингу, књиговођи из Аушвица. Дакле, сама чињеница да ћемо имати њихов поновни сусрет на тлу Европе и сама чињеница да ћемо имати ту димензију суђења -  данашњег суђења бившем SS припаднику, значило је да морамо да се убрзамо и да имамо шансу да снимимо филм. Тако да је моје упознавање директно са њима било на самом сету.

Шта је за вас било најважније у том процесу склапања приче?

- Имао сам мало времена за истраживање, али за мене је било најважније да видим колико је унук команданта Аушвица заиста стваран, колико је он искрен у својој борби против негирања холокауста и у свом личном процесу суочавања са тешким злочинима, које је починио његов деда. Најважније ми је било да имам стварне и искрене ликове и мислим да сам то негде добио. Оно што је било другачије у мом приступу јесте да сам кроз паралелну драматуршку структуру покушавао да испричам причу о холокаусту из два угла – дакле унук команданта Аушвица представља супротан пол ономе што је заправо пол жртве. Он је потомак злочинца, она је директна жртва. Довести њих двоје у директну везу је већ само по себи било изазов и само по себи разлог за снимање филма. До краја филма, у готово једној јединој сцени, видимо тај њихов однос, који је заиста чаробан, тако да поред стравичних прича и сведочанстава, које смо имали прилику да чујемо кроз цео филм, крај на неки начин делује релаксирајуће.“

На новосадској и црногорској премијери гост је био један од протагониста Рајнер Хес. Како бисте описали вашу сарадњу током снимања филма и какав је ваш однос данас?

- Рајнер је заиста диван и забаван човек, а наша сарадња се за све то време, три године, развила у лепо другарство. Били смо на снимању у Немачкој и Пољској, након тога Рајнер је био гост на новосадској премијери филма у Арени у априлу прошле године и оно што је било феноменално је да је тада и он схватио због чега смо уопште кренули у снимање једног таквог филма. Схватио је каква је мрачна историја и Новог Сада и саме Бачке и да је десет хиљада бачких Јевреја убијено 1944. године у Аушвицу. Половина укупних жртава у Аушвицу са простора целе Југославије је заправо била из Бачке. Долазак на Балкан је и за њега био откровење - једно је кад седиш код куће у Немачкој и читаш шта се овде дешавало, а друго је када се директно упознаш са свим тим стварима - и он је схватио да је била велика ствар што је заправо дошао и што је отворено говорио и против ревизије историје и против негирања злочина.“

Интересантно је да се велики број младих интересује за филм.

- До сада смо имали укупно три пројекције које су биле искључиво за младе људе. Те три пројекције су биле потпуно другачије. Једна је била у Новом Саду, као локална претпремијера филма, одржана у Галерији Матице српске за новосадске средњошколце, друга је била у Бечеју, у условно речено мањој средини, где је филм приказан матурантима, и трећа је била у Црној Гори у Беранама, у једној доста руралној средини, где су била сјајна питања. На сва три места су клинци изврсно реаговали и постављали изузетно паметна питања и доказали на тај начин да њима теме Другог светскограта и уопште историјске теме, ни на који начин нису „пасе“ и нису далеко од њиховог фокуса. Тај филм јесте важан за младе људе, али је још важније што га млади схватају. То је за мене било велико изненађење и једно велико признање, јер у даху гледају 82 минута филма, а признаћете да то није особина данашње младежи.

Р. Т. М.