EUROPIA MEMBRANE Opus u razvoju arhitekte Andreja Strehovca

Da li će sve veće migracije stanovništva na planeti dovesti do toga da se ponovo počnu koristiti brojni napušteni urbani kompleksi i infrastrukture, a uz pomoć ovih kapsula? I u kakvoj je sve to vezi sa savremenim poimanjem i ulogom arhitekture, umetnosti i tržišta, utopijskim vizijama, betonskim kosturom Radničkog univerziteta u Novom Sadu, zvucima planete Jupiter, započetom trkom za osvajanje Marsa, Pesmom rastanka Vujice Rešina Tucića i u Srbiji, u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, premijerno prikazanog ASRM art video rada nastalog u saradnji sa Tatjanom Tucić i Branislavom Majstorovićem

Smernice za razmišljanje na pomenuta pitanja i odgovore u razvoju, i mapu veza između, na prvi pomen/pogled nespojivog, dobili su svi koji su nedavno slušali/videli predavanje Andreja Strehoveca, arhitekte, intermedijskog dizajnera, teoretičara i scenografa, koji već nekoliko godina živi i radi na relaciji Slovenija – Novi Sad. Predavanje “Europia Membrane”, koje smo doživeli kao riznicu činjenica, asocijacija, teorijsko apstraktnih koncepata i konkretnih sadržaja i eksplicitnih i implicitnih strategija prezentovanja tehničkih i umetničkih sadržaja, održano je u okviru EU projekta Risk Change (Rizikuj promene) i međunarodne izložbe sa temom migracija MIG21 (migratory interdisciplinary grid - migraciona interdisciplinarna mreža), koja je ovih dana okončala svoje gostovanje u MSUV-u.

Kako Strehovec kaže, reč je o opusu u razvoju “Europia Membrane”, u kome se ukrštaju sva područja njegovih osnovnih interesovanja, i koji vidi kao eksperimentalni projekat za proučavanje društvenog stanja i društvenih razvojnih mogućnosti, kroz tehnologije i teorije. Tako se po njemu, pomenuta kapsula može sagledati i kao metafizičko plovilo, dok recimo, savremenu tehnologiju možemo tumačiti kao kolektivnu kapsulu.

„Nas arhitekte, oni s pozicija moći pozivaju kao nekoga ko ima znanje da rešava tehničke zadatke i ima kapacitete za razvojnu estetizaciju društva. Obično smo vredni, radni i često verujemo da možemo da rešimo probleme društva. Međutim, teoretičar i arhitekta Rem Kolhas i čuveni arhitekta Ivan Antić gotovo se slažu da arhitekte nikad nisu nosioci i predvodnici nego imaju podređenu ulogu u sistemu“, kaže Strehovec.

On otkriva da pokušava da svakom tačkom, crtom i površinom ostvari kritičku sliku vlastitog rada i, kroz to, sliku društva.

„Radeći kao arhitekta i u građevinarstu, artikulisao sam nešto paradoksalno, a to je da tržišni kapitalizam i današnje potrošačko društvo ne mogu na zadovoljavajući i koherentan način da konzumiraju arhitekturu. U “haj spid” kapitalizmu i “juzer servis” polju, polje arhitekture nije zapaženo, ona je “overlukd” (zanemarena). Arhitektura je redukovana i paradoksalno nekonzumirana od strane konzumenta“, objašnjava Strehovec.

Upravo kroz intermedijsku umetnost, Strehovec traži izlaz iz ćorsokaka “sistemskih” ograničenja i nezapaženosti arhitekture.

„Moć savremene umetnosti, za razliku od savremenog konzumenta/klijenta, jeste u tome da može koherentnije da koristi arhitekturu. Ilustrovano, to je kada u nekom intermedijskom umetničkom radu nastupam kao scenograf ili, da kažem, kao mikroarhitekta. Tako umetnost arhitekture kroz ovu perspektivu savremenosti može da bude neka čak hakerska arhitektura, koja se može ostvariti kao simulacija u galeriji, u, recimo, nekom umetničkom projektu, i baš tako oslobođena od svakodnevice izvan je službe društvu. Tako je u službi umetnosti i živi novi nivo autentičnosti“, zaključuje Strehovec.

Dodaje da je u intermedijskim projektima iskusio da je moguće da se umetnički koncepti, odnosno scenografski ili mikroarhitektonski rad koherentno spajaju i međusobno podržavaju, te arhitektura makar tu može da ispuni svoju misiju.

V. Crnjanski