EUROPIA MEMBRANE Опус у развоју архитекте Андреја Стреховца

Да ли ће све веће миграције становништва на планети довести до тога да се поново почну користити бројни напуштени урбани комплекси и инфраструктуре, а уз помоћ ових капсула? И у каквој је све то вези са савременим поимањем и улогом архитектуре, уметности и тржишта, утопијским визијама, бетонским костуром Радничког универзитета у Новом Саду, звуцима планете Јупитер, започетом трком за освајање Марса, Песмом растанка Вујице Решина Туцића и у Србији, у Музеју савремене уметности Војводине, премијерно приказаног АСРМ арт видео рада насталог у сарадњи са Татјаном Туцић и Браниславом Мајсторовићем

Смернице за размишљање на поменута питања и одговоре у развоју, и мапу веза између, на први помен/поглед неспојивог, добили су сви који су недавно слушали/видели предавање Андреја Стреховеца, архитекте, интермедијског дизајнера, теоретичара и сценографа, који већ неколико година живи и ради на релацији Словенија – Нови Сад. Предавање “Еуропиа Мембране”, које смо доживели као ризницу чињеница, асоцијација, теоријско апстрактних концепата и конкретних садржаја и експлицитних и имплицитних стратегија презентовања техничких и уметничких садржаја, одржано је у оквиру ЕУ пројекта Риск Changе (Ризикуј промене) и међународне изложбе са темом миграција МИГ21 (migratory intеrdisciplinary грид - миграциона интердисциплинарна мрежа), која је ових дана окончала своје гостовање у МСУВ-у.

Како Стреховец каже, реч је о опусу у развоју “Еуропиа Мембране”, у коме се укрштају сва подручја његових основних интересовања, и који види као експериментални пројекат за проучавање друштвеног стања и друштвених развојних могућности, кроз технологије и теорије. Тако се по њему, поменута капсула може сагледати и као метафизичко пловило, док рецимо, савремену технологију можемо тумачити као колективну капсулу.

„Нас архитекте, они с позиција моћи позивају као некога ко има знање да решава техничке задатке и има капацитете за развојну естетизацију друштва. Обично смо вредни, радни и често верујемо да можемо да решимо проблеме друштва. Међутим, теоретичар и архитекта Рем Колхас и чувени архитекта Иван Антић готово се слажу да архитекте никад нису носиоци и предводници него имају подређену улогу у систему“, каже Стреховец.

Он открива да покушава да сваком тачком, цртом и површином оствари критичку слику властитог рада и, кроз то, слику друштва.

„Радећи као архитекта и у грађевинарсту, артикулисао сам нешто парадоксално, а то је да тржишни капитализам и данашње потрошачко друштво не могу на задовољавајући и кохерентан начин да конзумирају архитектуру. У “хај спид” капитализму и “јузер сервис” пољу, поље архитектуре није запажено, она је “оверлукд” (занемарена). Архитектура је редукована и парадоксално неконзумирана од стране конзумента“, објашњава Стреховец.

Управо кроз интермедијску уметност, Стреховец тражи излаз из ћорсокака “системских” ограничења и незапажености архитектуре.

„Моћ савремене уметности, за разлику од савременог конзумента/клијента, јесте у томе да може кохерентније да користи архитектуру. Илустровано, то је када у неком интермедијском уметничком раду наступам као сценограф или, да кажем, као микроархитекта. Тако уметност архитектуре кроз ову перспективу савремености може да буде нека чак хакерска архитектура, која се може остварити као симулација у галерији, у, рецимо, неком уметничком пројекту, и баш тако ослобођена од свакодневице изван је службе друштву. Тако је у служби уметности и живи нови ниво аутентичности“, закључује Стреховец.

Додаје да је у интермедијским пројектима искусио да је могуће да се уметнички концепти, односно сценографски или микроархитектонски рад кохерентно спајају и међусобно подржавају, те архитектура макар ту може да испуни своју мисију.

В. Црњански