„Entering Valhala“ ili „spaljivanje prošlosti za novu budućnost“

Ovaj trio fantastiko okupio se u Šok zadruzi, da bi na umetnički način realizovao ideju Gojka Dutine, prisutnu od pamtiveka, kako se spaljivanjem predmeta sa asocijacijama na nešto negativno iz prošlosti, budućnost otvara za nešto lepo.

– Osnovna ideja je bila da sakupimo predmete koji nas žuljaju i da ih se rešimo – priča Filip Markovinović. – “Enetering Valhala” je prvo bio interni naziv, zbog zamisli splava u plamenu, a do kraja nismo smislili ništa pametnije za naziv. Bilo bi nepraktično splav spaliti u prostoru galerije, pa smo došli do toga da na jedru ide projekcija spaljivanja, a onda razmišljali i o tome kako da se vidi šta to gori, da sve ne izgleda kao vikinška sahrana. mada, sve su to arhetipski simboli prelaska iz jednog u drugi svet. Žrtve paljenice, komunikacija s bogovima...

Prva stvar koju je ekipa uradila bio je poziv prijateljima i njihovom krugu poznanika da imaju priliku da se otarase stvari koje im ne trebaju. Konkretan performans bio je sakupljanje, a zatim i spaljivanje svega toga.

– Performativni deo je počeo tako što se krenulo kolicima koja je Gojko maznuo iz super–marketa još davnih dana sa Telepa. Ljudi baš ne čuvaju predmete koji imaju jako negativnu konotaciju, ali se našlo ponešto. Spaljivali smo kupone za neiskorišćenu kupovinu, a neki nisu hteli da objašnjavaju zašto spaljuju nešto kao što je ploča Lakih pingvina – otkriva Markovinović.

Uskoro, do kraja leta u zavisnosti od okolnosti, novosadska publika moći će, nadajmo se uživo, a ne putem prenosa, zahvaljujući angažmanu Filipa Markovinovića, da prati i novo izdanje festivala “Eksperimental superstars”, zamišljen kao festival eksperimentalnog filma i muzičkog videa sa akcentm na deo oslonjen na filmski jezik. Njihova osnovna umetnička karakteristika je apstrakcija, odsustvo narativa i naglasak na vizuelnoj prirodi filma i specifičnosti filmskog jezika.

– Uglavnom su to kraće forme, koje istražuju upravo načine na koje može da se komunicira sa publikom. Ima tu niz različitih pristupa koji su se ustalili. Selecija je gotova, autori obavešteni, filmovi stižu. Trebalo bi ove godine u okviru festivala da bude održano i predavanje Ivana Velisavljevića na temu “Kako sam prestao da se plašim i zavoleo eksperimentalni film” – najavljuje Markovinović. – Ljudi imaju odbojnost ne samo prema eksperimentalnom filmu, nego i apstraktnoj umetnosti uopšte, svemu onome što nije konkretno. Konj, suncokret... Imaju podozrenje da ne mogu da razumeju, a u suštini to i nije tako komplikovano. Bitno je samo da se spusti gard i da se objasni na popularan način kako se eksperimentalni filmovi gledaju, koji su to kriterijumi i šta je tu bitno. Ivan je super izbor zato što je i sam bio jedan od “tih”. Nije ni njemu bilo jasno šta je u tim filmskim alternativama. A čovek je iz struke. U krajnjoj liniji, ekperimentalni film nije dosadan i naporan za gledati. Čak i ako se izbaci taj momenat da mora da se razume o čemu se radi, vizuelno ga je vrlo prijatno gledati. To je poenta ovog festivala. Kao s omota Discipline kičme – možda ih je teško razumeti, ali ih je lepo gledati i slušati. Ne mora da se ide za tim šta je pesnik hteo da kaže. Nije dosadno, lepo je.

Razmatrajući opcije, Markovinović razmišlja i o krajnjoj soluciji – onlajn strimingu. Kaže da smo nepripremljeni za to, jer postoje mogućnosti interneta koje se ne koriste.

Front na sve strane

Filip Markovinović je i selektor festivala Filmski front, koji se održava u oktobru. S obzirom na to da su bioskopske sale već dugo zatvorene, a preduslov su da do festivala dođe, Filip se ne predaje:

– Možda će stići ruska vakcina, ili će Kinezi da nas zapraše iz satelita, ko zna šta do tada još može da se desi. Onlajn dešavanje je uvek krajnja solucija. Internet otvara mogućnost povratne komunikacije, a to treba koristiti. Tako je kako je. Ako bude moguće s nekom proređenom publikom, onda ćemo ići na to da bude više projekcija s proređenijom publikom. Događaj uživo, sa ljudima, u salama, donosi koncentraciju. Kući možeš da igraš pasijans, usput surfuješ... Nije to to.

– Bilo bi moguće doći u kontakt sa autorima filmova koji bi mogli da razgovaraju sa zainteresovanom publikom, na primer. Nešto poput video–konferencije. A sa buyetom ne bih mnogao da ih dovedem u Novi Sad – jedna je varijanta dodatnog sadržaja u slučaju “korona hendikepa”. – Ljudi su i inače prestali da idu na festivale zbog sadržaja. Sve je počelo da se pakuje u događaje, a sada više ni to nije važno, nego samo da to na društvenim mrežama izgleda tako – “super”. Otišlo se jako daleko od onoga što je suština, sadržaj. Sad bi to trebalo da se ponovo veže, taj film koji je izabran da neko pogleda. Ljudi su bombardovani drugim načinom promocije da su zaboravili na ovo. Sve je skliznulo u stranu.

Igor Burić

Foto: Filip Markovinović