Demić: Komedije burleskne besmislenosti

uglednom i agilnom prozaisti, upravniku biblioteke u Kragujevcu, izašle knjige „Molski akordi“, „Trezvenjaci na pijanoj lađi“ i Po(v)ratnički rekvijem“, o istovremeno stvarnoj i izmišljenoj zemlji Zaumlju i njenim stanovnicima. Aluzije su manje - više jasne i današnji čitalac, ako takav postoji, vidi da se to može odnositi i na Krajinu, dakle Demićev zavičaj, i Srbe u Hrvatskoj i njihove složene i paradoksalne odnose sa komšijama – Hrvatima.

- Moja spisateljska pozicija je višestruko hendikepirana – kaže Mirko Demić u intervjuu za „Dnevnik“. - Pre svega, to je petoknjižje o jednom neuspelom političkom projektu i jednom gubitničkom ratu. Drugo, ta tema je toliko eksploatisana u publicistici, pa i književnosti, da nisam siguran da postoji publika za takvu književnost. A, iznad svega, ubeđen sam da ovu kulturu ne interesuju priče o gubitništvu; radije gledamo u kalendar, u jubileje istorijskih pobeda i godišnjice velikih naučnika i umetnika. Nasuprot tome, moja literatura nije zamišljena kako bi zamaglila samoubilačke ludosti naroda kome rođenjem pripadam i da nedvosmislene poraze pretvara u pobede, moralne ili poetske, sasvim svejedno.

* Ovo je, naravno, na stranu sitna ili  krupnija odstupanja, pre svega proza o ratu?

- Moje iskustvo rata, u kojem sam se sticajem okolnosti našao, prožimaju se nesprestano sa iskustvom čitanja literature o ratu. Priznajem to, po cenu da me neko nazove dekadentnim postmodernistom.  „Ataka na Itaku“  se, za razliku od prethodne tri knjige, usredotočila baš na sam rat, na fenomen koji je toliko puta tretiran u istorije svetske književnost. Namera mi je bila da sa potencijalnom čitaocem podelim svoj najsnažniji utisak koji sam poneo iz rata, a on se odnosi na deža vi efekat. Dakle, utisak da su pojedini pisci, poznate situacije, kao i njihovi junaci, izbegli iz literature i tu, „na terenu“, počinju da deluje, kreiraju i rekreiraju ratove o kojima sam, ranije, čitao u njihovim knjigama i uvek – sa tragikomičnim rezultatima. Mislim da su dovoljno jasne aluzije i pozivanja na Homera, Crnjanskog, Krležu, Babelja,  Birsa (mog omiljenog pisca i glavnog junaka jedne od najobimnijih pripovedaka), Brehta, Hašeka, Vojinoviča i drugih.

* Ataka na Itaku, samozvučni udar i jezička igrica, ili?

- Naslov ove knjige nije puko poigravanje sa zvučnošću ruske reči – ataka –  sa rečju – Itaka, već i, bar se nadam, suptilna dijagnoza svih naših ataka na somnambulnu Troju, čiji se najpotresniji učinak vidi isključivo po našim zajedničkim Itakama i krvoprolićima među bližnjima. Takođe, ovoj knjizi pripovedaka nisam nasumično dao podnaslov – „komedije burleskne besmislenosti“ – eksploatišući sintagmu Osvalda Špenglera, pisca „Propasti zapada“, priželjkujući promućurnog čitaoca koji će i u tome videti jedan od mogućih ključeva za tumačenje ove knjige – kako se jednako strada bilo da je reč o rešavanju „istočnog pitanja“ ili prilikom „propasti Zapada“. A naročito – ukoliko u tome i sami damo kreativnog udela.

* Nije bilo, rekao bih, previše kvalitetnih dela o novijim ratovima u kojima je Srbija uzela učešće. Da li je tajming dobar?

- Moja se prozna knjiga pojavljuje u nevreme po više osnova. Naime, nije mnogo vremena prošlo od kad je u jednoj „antologiji srpske ratne priče“ utvrđeno kako o prethodnom ratu nije ništa umetnički relevantno napisano, tako da ova proza pada u bezvazdušni prostor u kojem nema ni zvuka ni sile gravitacije, ni plača, ni eha, ni smeha, a ponajmanje bilo kakvog očekivanja.

* I šta sledi, šta to piše u vašem spisateljskom kalendaru?

- Pri samom kraju je pisanje poslednje knjige u pomenutom nizu, radnog naslova „Ćutanja iz gore“, literarni opozit onim čuvenijim „Besedama sa gore“.  Ona istovremeno može da bude prva, ali i poslednja knjiga ovog atipičnog i razobručenog petoknjižja, somnambulna projekcija zaumnog govora i još somnambulnijih likova, dakle i govora mrtvih ljudi i mrtvog (i ponajčešće uludo straćenog) vremena, iz kojeg sve potiče i u koje sve uvire.

Đorđe Pisarev

Mrko i nepristrasno

- Svako, pa i moje pisanje o ratu ne donosi utehu. Ni opravdanja. Pre moralna obaveza da se o ratu progovori sredstvima literature, „mrko i nepristrasno“, ironično i parodično, po cenu da ne donese olakšanje i umanje grižu savesti.