Uvodi se nulta tolerancija na porodično nasilje

o sprečavanju nasilja u porodici je da se u naš pravni sistem unese standard po kojem učinilac nasilja ne sme da ostane kod kuće, ne samo kada je nasilje već učinjeno – što je i sada krivično delo – već i kada postoji neposredna opasnost od nastanka bilo kojeg oblika nasilja. Praktično, ostvaruje se princip takozvane nulte tolerancije na nasilje.

Praksa je pokazala da je postojeći sistem krivičnog prava nedovoljan za zaštitu žrtava i da ga treba upotpuniti nizom posebnih odredaba čija je svrha da se uspostavi temporalni kontinuitet zaštite žrtava nasilja od nastanka nasilja, ili pretnje da će do njega doći, do trenutka kada će žrtva biti u stanju da se oporavi, a nasilnik snosi odgovornost za svoje ponašanje. Tačnije, odgovornost nasilnika pomera se „unazad” pre nastupanja dejstva krivičnog postupka ili postupka zaštite od nasilja predviđenog Porodičnim zakonom.



Sadašnji srpski Krivični zakonik pruža jasna rešenja samo onda kada je nasilje izvršeno pa postoji krivično delo i osnov za određivanje pritvora izvršiocu krivičnog dela, odnosno nasilja. Osim krivičnopravnog značaja, ovde pritvor predstavlja način svojevrsne zaštite žrtve nasilja, budući da razdvaja žrtvu od nasilnika. Time se sprečava ponavljanje nasilja, ali i žrtvi ostavlja izvesno vreme da o svemu promisli i donese ponekad veoma bitne životne odluke.

Međutim, on ne sadrži rešenje za slučaj kada se dogodi nasilje u porodici ili kada preti njegovo ponavljanje, odnosno kada postoji krivično delo, ali ne i zakonski osnov da se učiniocu nasilja odredi pritvor i tako on ukloni s poprišta nasilja. Postoji i pravna praznina kada se nasilje nije dogodilo, ali postoji neposredna opasnost da će ga biti. Zbog toga je cilj zakona o sprečavanju nasilja u porodici da se premosti pravni vakuum koji postoji od prijave nasilja, ili opasnosti od njega, do otpočinjanja odgovarajućeg sudskog postupka, jer je upravo u tom vremenu žrtva naročito izložena riziku od ponovljenog ili eskaliranog nasilja.



Takođe, zakon o sprečavanju nasilja u porodici uređuje i poseban postupak državnih i drugih organa, organizacija i ustanova, koji se ne sastoji samo od striktno pravničkih elemenata, niti od izricanja kazne učiniocu nasilja već je prožet nizom psiholoških i socijalnih premisa. Istina je da on, pre svega, podrazumeva izricanje hitnih mera učiniocu nasilja, kojima se on lišava izvesnih prava nauštrb zaštite žrtava nasilja u strogo normiranom postupku.



Hitne mere jesu jedan od instituta kojima se sprečava ponavljanje nasilja ili mogućnost da do njega dođe. Međutim, osim hitnih mera koje imaju preventivni karakter, pa i onda kada je nasilje već usledilo, tim aktom uređuju se i organi i ustanove koje se staraju o zaštiti žrtve nasilja. To jeste, pre svega, policija, ali ne samo ona već i pružanje pravne pomoći, socijalnih i psiholoških postupaka čija je svrha da žrtva predahne, da se „podigne”, osamostali, otpočne drugačije da gleda na svet i promeni način života.



Institucionalni stub na kojem počiva taj zakon, od kojeg sve počinje i dalje se grana, jeste policijski službenik za sprečavanje nasilja u porodici, koji je specijalno obučen koordinator koji sprečava nasilje u porodici i stara se o zaštiti žrtve. Sistem zakona je tako postavljen da od njegovog delovanja i procene rizika zavise sve preostale delatnosti kojima se žrtva štiti i pruža joj se podrška.



Nadležni policijski službenik sačinjava procenu rizika od neposredne opasnosti od nasilja. Njegova procena rizika jeste osnov za dalju aktivaciju ostalih učesnika u postupku sprečavanja nasilja i zaštite i podrške žrtvi. Proceni li da neposredne opasnosti od nasilja nema, dalji postupak se ne vodi, više ništa se ne dešava i izostaju dalje mere.



Ukoliko pak proceni da je potrebna hitna mera, priča je sasvim drugačija. Hitna mera može se sastojati od udaljenja učinioca nasilja iz stana ili od zabrane da kontaktira sa žrtvom i prilazi joj. Hitne mere izriče nadležni policijski službenik i one mogu trajati 48 časova. On o tome obaveštava javnog tužioca, centar za socijalni rad i grupu za koordinaciju i saradnju.

O slučajevima nasilja u porodici vodiće se evidencija. Dužnost je to policijske uprave, osnovnog suda, osnovnog javnog tužilaštva i centara za socijalni rad. Svrha evidencije je da nadležnim organima omogući pristup podacima značajnim za postupanje i donošenje odluka. Centralna evidencija vodiće se u Republičkom javnom tužilaštvu i služi jačanju preko potrebne saradnje i koordinacije svih nadležnih državnih organa.



LJ. Malešević

 

Javni tužilac i osnovni sud



Osnovni javni tužilac, mesno nadležan prema mestu prebivališta, odnosno boravišta žrtve, dužan je da izuči obaveštenje nadležnog policijskog službenika, vrednuje procenu rizika koju je on sačinio i potom odluči da li će produžiti hitne mere još 30 dana. Za odlučivanje o produženju hitne mere nadležan je osnovni sud na čijem području je prebivalište ili boravište žrtve. Pozitivnom sudskom odlukom žrtvi se daje dodatno vreme da se oporavi i uredi dalji život.