Tema "Dnevnika": Iskustva Osnovnog javnog tužilaštva o priznanju krivičnog dela
Statistika Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu poslednjih nekoliko godina pokazuje da postoji težnja da se uvek razmatraju mogućnosti zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela u predmetima u kojima ima prostora za to.
Brojke govore da je 2019. godine zaključeno 247 sporazuma, koliko otprilike i prethodnih godina, odnosno u proseku svakog radnog dana po jedan, ali u sledeće dve su manji brojevi zbog pandemije koronavirusa. Ove godine je, do sad, zaključeno oko 90 sporazuma.
Lepeza zaključivanja sporazuma je šarolika, za sva krivična dela iz nadležnosti ovog tužilaštva, a moguće ih je je zaključiti s istom osobom i u više navrata. Prisutna su dela iz oblasti bezbednosti javnog saobraćaja, krivičnih dela protiv imovine, protiv života i tela, protiv sloboda i prava čoveka i građanina, protiv zdravlja ljudi i slično.
- S obzirom na to koliki je broj predmeta i izvršilaca, kao i na nadležnost Osnovnog javnog tužilaštva, sporazumi o priznanju krivičnog dela olakšavaju postupanje, znatno ubrzavaju i skraćuju trajanje krivičnog postupka, a naravno to ide u prilog ekonomičnosti, efikasnosti i smanjenju troškova - kaže za “Dnevnik” zamenik osnovnog javnog tužioca Stanislava Kolarski. - Suštinski se sve okončava na dva ročišta. To teče vrlo brzo, a obično se okončava za manje od mesec dana. Prvo ročište je kod tužioca prilikom pregovaranja i zaključenja i drugo pred sudom pri odlučivanju o sporazumu. Predloge za zaključenje sporazuma mogu dati i javni tužilac i okrivljeni ili branilac.
Inače, sporazum o priznanju krivičnog dela je jedan od instituta krivično-procesnog prava predviđen Zakonikom o krivičnom postupku koji zaključuju javni tužilac i okrivljeni. Može se zaključiti do završetka glavnog pretresa, a zaključuje se u pisanoj formi.
- Obavezni elementi sporazuma propisani su Zakonikom o krivičnom postpuku. Procedura podrazumeva najpre pregovaranje o svim bitnim elementima sporazuma, između okrivljenog i njegovog branioca s jedne strane i tužioca s druge. On mora da sadrži činjenični opis krivičnog dela, pravnu kvalifikaciju, priznanje okrivljenog da je učinio krivično delo, zatim deo koji se odnosi na vrstu i visinu krivične sankcije, deo koji se odnosi na imovinsko-pravni zahtev oštećenog i troškove postupka i na kraju deo koji se odnosi na odricanje od prava na žalbu - navodi naša sagovornica.
Sporazum faktički znači da okrivljeni prihvata da mu je pravo na suđenje ograničeno u smislu redovnog sudskog postupka, a samim tim mu je ograničeno i pravo na žalbu, osim taksativno nabrojanih malobrojnih slučajeva koje zakon propisuje.
Zamenik tužioca Kolarski objašnjava da nakon pregovaranja, ukoliko postoji saglasnost obe strane u pogledu svih bitnih elemenata sporazuma, prelazi se na samo zaključenje sporazuma u pisanom obliku, a nakon njegovog zaključenja on se dostavlja sudu koji o sporazumu odlučuje.
- Bitno je naglasiti da od početka pregovaranja okrivljeni mora imati branioca, te ukoliko ga nije sam angažovao, postavlja se branilac po službenoj dužnosti. Prilikom odlučivanja o sporazumu sud zakazuje jedno ročište na kojem nije dozvoljeno priustvo javnosti, odnosno na njemu priustvuju samo branilac, okrivljeni i javni tužilac i sud na tom ročištu donosi odluku o sporazumu - kaže Stanislava Kolarski.
Inače, sud veoma retko odbija sporazume, 2019 godine bila su dva odbačena i jedan odbijen, a i narednih godina ih nije bilo više. Ove godine nije bilo ni jednih ni drugih, te su ove vrste odluka suštinski na nivou statističke greške.
- Moram da naglasim da se vrsta i visina krivične sankcije, pa i kada su u pitanju krivične sankcije izrečene ispod zakonskog minimuma, odmeravaju isključivo u okvirima propisanim zakonom, zbog toga što ima nekih pogleda da sporazum predstavlja pogodnost za okrivljenog ispod granica zakonom propisanih za odmeravanje kazne, što nikako nije slučaj. Mogućnost ublažabavanje kazne postoji u tačno određenim slučajevima i okvirima, a za pojedina krivična dela, taksativno nabrojana, postoji zakonska zabrana ublažavanja kazne. Isto važi i u slučajevima takozvanog povrata, ako je neko već osuđivan za istovrsno krivično delo, zabranjeno je ublažavati kaznu. Sud je tu da proveri da li je kazna odmerena u granicama koje propisuje zakon - kaže zamenik tužioca Stanislava Kolarski.
Postoje tri vrste odluka, presuda kojom sud prihvata sporazum, ili rešenje kojim se sporazum odbacuje ili se odbija. Opet, u zakonu postoje taksativno nabrojani razlozi kada će sud odbaciti sporazum, a to je slučaj kada sporazum ne sadrži sve one pomenute obavezne elemente ili kada uredno pozvan okrivljeni nije došao na ročište bez opravdanja izostanka, što se može posmatrati kao odustanak okrivljenog od zaključenja sporazuma. S druge strane, sud odbija sporazum iz razloga takođe taksativno navedenih u zakonu.
Stanislava Kolarski na kraju dodaje da se u sporazumima, uz krivičnu sankciju, izriču i mere bezbednosti kada postoji mogućnost, ili kada je njihovo izricanje obavezno. Na primer, takav je slučaj za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, za koje zakon propisuje obavezno izricanje mere bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom određene kategorije. Takođe, sporazumom se može predvideti izricanje i drugih mera bezbednosti, kao što su, na primer, obavezno lečenje alkoholičara i narkomana. Takođe, može se oduzeti i imovinska korist pribavljena krivičnim delom.
M. Vujačić