ISPOVESTI ŽRTAVA NASILJA Milica i Jovana su proživele pakao

Utočište je pronašla u Sigurnoj ženskoj kući, gde se nalazi sa decom, budući da nema roditelje, nezaposlena je i nije imala gde drugo da ode.

Stotinak kilometara dalje od nje, Jovanu (43), majku troje dece, nakon 18 godina braka muž je, kako kaže, „izgazio na šetalištu” tako da je mislila da, ako preživi, više neće dozvoliti da je pipne.

- Pamtim tu klupu, te udarce nogama i rukama, preklinjala sam ga da prestane - priseća se Jovana vidno uznemirena, iako četiri godine kasnije priča o tom nemilom događaju. - Kad sam stisnula petlju i zatražila razvod, držao je nož na stomaku i tražio da povučem reč. Dobila sam neku snagu, presekla sam i pomirila se s tim da će možda i sebi nauditi.

U Prihvatilištu za ženu i decu „Sigurna ženska kuća” Centra za socijalni rad Grada Novog Sada, godišnje bude smešteno oko 110 korisnika - 50 žena i 60 dece. Taj broj stagnira iz godine u godinu, ali on nije adekvatan pokazatelj opšte statistike kada je reč o nasilju u porodici, te prema podacima CSR, u poslednjih pet godina raste broj prijavljenih slučajeva nasilja.

- Tačno je da žena ostaje u problematičnoj zajednici iz psiholoških i ekonomskih razloga - ukazuje rukovoditeljka Sigurne ženske kuće dr Nada Padejski Šekerović, dodajući da su nezaposlenost i manjak podrške primarne porodice razlozi zbog kojih žena ne odlazi od nasilnika. - Nakon smeštaja u prihvatilište, prevashodno radimo na uspostavljanju i održavanju doživljaja sigurnosti, pružamo psihološku i pedagošku podršku, osnažujemo žene u ekonomskom smislu ali i kao majke, jer nasilje degradira i umanjuje kompetencije majke, što društvo najčešće ne shvata. Važno je istaći da je teško, ali moguće izaći iz nasilja, što je najveći uspeh.

Iako su se obe mlade vezale sa svog partnera, slepo zaljubljene u njih i u nadi da nikad ništa loše neće osetiti u vezi i braku, i Milica i Jovana su proživele pakao iz kog su mislile da ne mogu da odu, a i za koji su verovale da će proći i da će sve biti u redu. Obe su bile žrtve nasilja u porodici, (in)direktno i njihova deca, i u oba slučaja je, kako navode, ljubomora bila glavni razlog.

- U po noći bi ustao i iz čista mira počeo da me udara, a kad ga pitam šta se dešava, samo bi mi rekao: „Meni se stalno vrti u glavi s kim ti budeš po ceo dan i šta radiš, i ja moram na tebi da se istresem” - doživljavala je Milica nebrojeno puta, pritom, po ceo dan provodivši s decom i svekrvom koja ju je, takođe, zlostavljala i fizički i psihički. - Kad sam bila u devetom mesecu trudnoće s mlađim sinom, svekrva me je udarila letvom po stomaku rekavši da se nada da se to dete neće roditi. Muž tada nije bio kod kuće, ali sam ga nazvala i požalila mu se na šta je odgovorio: „Ko ti je kriv što si izlazila u dvorište pa te je ona morala udariti?”

U Jovaninom slučaju, niko nije znao za nasilje koje doživljava; ni njeni roditelji, ni njegovi, čak ni najbliže komšije. Bar do određenog trenutka kada se u zgradi, iako su tada već bili razdvojeni, čula vriska i odraslih i dece. Tada je prvi put neko od komšija pozvao policiju, prijavio situaciju, nakon čega su, kako nam Jovana tvrdi, prijava i izveštaj nestali iz policije.

- Moji roditelji nisu znali da ja imam bilo kakav problem. Ja sam se udala i zeznula, sama ću sve da nosim do kraja, neću i njih da sekiram, već smo prošli rat, ne moraju i sad da žive moje probleme - kaže Jovana, svesna da je to bio pogrešan stav. - Razmišljala sam da, ako se vratim kod njih i to sa decom, uništiću ih. Tražila sam izgovore, nadala sam se da će se sve promeniti, međutim, on je sve više pio alkohol i situacija je bila sve gora. Noću sam se pravila da spavam kad dođe kući, samo da ne bi započeo neku svađu. Onda je bilo momenata da me budi i pregleda mi telo da vidi da li imam neku masnicu ili tragove drugih muškaraca.

Zavisnost od kocke i alkohola doveli su do toga da nasilje dodatno eskalira. Ljubomora je prerastala u opsesiju i bolest, potrebu da nekoga poseduješ i upravljaš nečijim životom, usaglasile su se obe naše sagovornice. Međutim, nijedna od njih toga nije bila svesna na početku veze, verujući da su takvi signali bili samo pokazatelji iskrene ljubavi.

- Da sam tada sve to shvatala, možda bih pokušala nešto da promenim, ali sam stvarala bajku u svojoj glavi. Iz ovog ugla sve drugačije izgleda - kaže Jovana. - Kad sam rešila da sve završim, imala sam podršku mojih roditelja, ali ne onakvu kakva mi je u tom trenutku trebala. Oni su isuviše fini i kulturni, a da bi se stalo na kraj tipovima kao što je moj bivši muž, moraš igrati njihovu igru i biti bezobrazan. Iako sam pobegla od njega, on mene i dalje maltretira. Ćerki je govorio kako je usamljen i kako će se ubiti ako se ona ne vrati. On sada ima starateljstvo nad njom, a ja plaćam alimentaciju iako je sud stao na moju stranu i on je taj koji mora meni da isplati za pretrpljeni strah i fizičke povrede. Ipak, izlaz postoji. Mislim da sam dala loš primer svojoj deci, ali bih im dala još gori da sam i dalje ostala u takvom braku.

„Hteo je da te zaplaši, ne i ubije”

Ma koliko puta pozvala policiju, koja bi izašla na teren i privela i nju i muža, Milica (25) kaže da bi od inspektora dobila komentar da će sve biti u redu sa njima dvoma i da mogu zajedno da se vrate kući. Kada je jedne večeri muž na nju krenuo nožem i čekićem, u stanici su zadržali „oružje”, ali je zaključeno da ona nije u opasnosti i da je muž „samo hteo da je zaplaši, ne i da je ubije”.

Dok je Jovana nastavila sa svojim životom i udala se za drugog čoveka, Milica veruje da više nikad neće moći da se veže za novu osobu i s njom uplovi u partnerske vode.

- Znate kako, sve to je prošlo i više ništa ne može da me dotakne i iznenadi - zaključuje Milica. - Imam cilj od kog ne odustajem, a to je da deci bude dobro, što je najbitnije. Ja ću uskoro naći posao i izvući ćemo se iz svega ovoga.

Lea Radlovački