ИСПОВЕСТИ ЖРТАВА НАСИЉА Милица и Јована су проживеле пакао

Уточиште је пронашла у Сигурној женској кући, где се налази са децом, будући да нема родитеље, незапослена је и није имала где друго да оде.

Стотинак километара даље од ње, Јовану (43), мајку троје деце, након 18 година брака муж је, како каже, „изгазио на шеталишту” тако да је мислила да, ако преживи, више неће дозволити да је пипне.

- Памтим ту клупу, те ударце ногама и рукама, преклињала сам га да престане - присећа се Јована видно узнемирена, иако четири године касније прича о том немилом догађају. - Кад сам стиснула петљу и затражила развод, држао је нож на стомаку и тражио да повучем реч. Добила сам неку снагу, пресекла сам и помирила се с тим да ће можда и себи наудити.

У Прихватилишту за жену и децу „Сигурна женска кућа” Центра за социјални рад Града Новог Сада, годишње буде смештено око 110 корисника - 50 жена и 60 деце. Тај број стагнира из године у годину, али он није адекватан показатељ опште статистике када је реч о насиљу у породици, те према подацима ЦСР, у последњих пет година расте број пријављених случајева насиља.

- Тачно је да жена остаје у проблематичној заједници из психолошких и економских разлога - указује руководитељка Сигурне женске куће др Нада Падејски Шекеровић, додајући да су незапосленост и мањак подршке примарне породице разлози због којих жена не одлази од насилника. - Након смештаја у прихватилиште, превасходно радимо на успостављању и одржавању доживљаја сигурности, пружамо психолошку и педагошку подршку, оснажујемо жене у економском смислу али и као мајке, јер насиље деградира и умањује компетенције мајке, што друштво најчешће не схвата. Важно је истаћи да је тешко, али могуће изаћи из насиља, што је највећи успех.

Иако су се обе младе везале са свог партнера, слепо заљубљене у њих и у нади да никад ништа лоше неће осетити у вези и браку, и Милица и Јована су проживеле пакао из ког су мислиле да не могу да оду, а и за који су веровале да ће проћи и да ће све бити у реду. Обе су биле жртве насиља у породици, (ин)директно и њихова деца, и у оба случаја је, како наводе, љубомора била главни разлог.

- У по ноћи би устао и из чиста мира почео да ме удара, а кад га питам шта се дешава, само би ми рекао: „Мени се стално врти у глави с ким ти будеш по цео дан и шта радиш, и ја морам на теби да се истресем” - доживљавала је Милица небројено пута, притом, по цео дан проводивши с децом и свекрвом која ју је, такође, злостављала и физички и психички. - Кад сам била у деветом месецу трудноће с млађим сином, свекрва ме је ударила летвом по стомаку рекавши да се нада да се то дете неће родити. Муж тада није био код куће, али сам га назвала и пожалила му се на шта је одговорио: „Ко ти је крив што си излазила у двориште па те је она морала ударити?”

У Јованином случају, нико није знао за насиље које доживљава; ни њени родитељи, ни његови, чак ни најближе комшије. Бар до одређеног тренутка када се у згради, иако су тада већ били раздвојени, чула вриска и одраслих и деце. Тада је први пут неко од комшија позвао полицију, пријавио ситуацију, након чега су, како нам Јована тврди, пријава и извештај нестали из полиције.

- Моји родитељи нису знали да ја имам било какав проблем. Ја сам се удала и зезнула, сама ћу све да носим до краја, нећу и њих да секирам, већ смо прошли рат, не морају и сад да живе моје проблеме - каже Јована, свесна да је то био погрешан став. - Размишљала сам да, ако се вратим код њих и то са децом, уништићу их. Тражила сам изговоре, надала сам се да ће се све променити, међутим, он је све више пио алкохол и ситуација је била све гора. Ноћу сам се правила да спавам кад дође кући, само да не би започео неку свађу. Онда је било момената да ме буди и прегледа ми тело да види да ли имам неку масницу или трагове других мушкараца.

Зависност од коцке и алкохола довели су до тога да насиље додатно ескалира. Љубомора је прерастала у опсесију и болест, потребу да некога поседујеш и управљаш нечијим животом, усагласиле су се обе наше саговорнице. Међутим, ниједна од њих тога није била свесна на почетку везе, верујући да су такви сигнали били само показатељи искрене љубави.

- Да сам тада све то схватала, можда бих покушала нешто да променим, али сам стварала бајку у својој глави. Из овог угла све другачије изгледа - каже Јована. - Кад сам решила да све завршим, имала сам подршку мојих родитеља, али не онакву каква ми је у том тренутку требала. Они су исувише фини и културни, а да би се стало на крај типовима као што је мој бивши муж, мораш играти њихову игру и бити безобразан. Иако сам побегла од њега, он мене и даље малтретира. Ћерки је говорио како је усамљен и како ће се убити ако се она не врати. Он сада има старатељство над њом, а ја плаћам алиментацију иако је суд стао на моју страну и он је тај који мора мени да исплати за претрпљени страх и физичке повреде. Ипак, излаз постоји. Мислим да сам дала лош пример својој деци, али бих им дала још гори да сам и даље остала у таквом браку.

„Хтео је да те заплаши, не и убије”

Ма колико пута позвала полицију, која би изашла на терен и привела и њу и мужа, Милица (25) каже да би од инспектора добила коментар да ће све бити у реду са њима двома и да могу заједно да се врате кући. Када је једне вечери муж на њу кренуо ножем и чекићем, у станици су задржали „оружје”, али је закључено да она није у опасности и да је муж „само хтео да је заплаши, не и да је убије”.

Док је Јована наставила са својим животом и удала се за другог човека, Милица верује да више никад неће моћи да се веже за нову особу и с њом уплови у партнерске воде.

- Знате како, све то је прошло и више ништа не може да ме дотакне и изненади - закључује Милица. - Имам циљ од ког не одустајем, а то је да деци буде добро, што је најбитније. Ја ћу ускоро наћи посао и извући ћемо се из свега овога.

Леа Радловачки