ČETIRI MESECA NAKON MASAKRA U DUBONI oglasila se sestra ubijenog mladića "Čuješ li, brate, moj jecaj u noći?”

Od nevino stradalih žrtava porodice se skoro svakodnevno opraštaju na društvenim mrežama, gde potresnim porukama i fotografijama dostojanstveno žale za najmilijima. Tako je i ovih dana kada se navršava četri meseca od njihove smrti, pa je Suzana Ranković, sestra ubijenog Dalibora Todorivića iz Dubone, napisala pesmu od koje bi i kamen zaplakao.

- Čuješ li brate?! Dolazim ti često, a ti se ne javljaš. Tako sam ti blizu, dok samo spavaš. Dok stojim pored tebe ljudi samo prolaze neki kratko ostanu, ali ipak svi odlaze. I tako iz dana u dan puno ljudi prođe kroz tvoj stan. Iz poštovanja i tvoje dobrote da posete tvoju novu adresu moj živote - napisla je neutešna sestra i dodala:

- A onda bih volela da ostanem sa tobom sama, misim da bih tada zavrištala kao onog dana... Ona je zatim dodala "da u sat više i ne gleda, dane i datume na prati i da samo želi da joj se brat vrati".

- Nedostaješ mi znaj, ni tugi ne vidim kraj, ni bolu ne vidim dno, sve je tamno u srcu mom. Moja noći kad ćeš više proći, moja zoro da li ćeš brže doći? Moja srećo hoćeš li se javiti? - napisala je u nastavku poruke, pa nastavila:

- Sve je tuga, najtužnije je od kad nas nema skupa. Život nam je upropastio jedan nevaspitani monstrum! Pa smo do sreće stali tu na pola puta. Sve su nam srušili za ljubav našu nisu žalili, sve je sada i za sud prekasno, jer Bog će da im sudi opasno.

Žrtvina sestra dodala je "da ne može da diše od tuge koja je mesecima okružuje".

- Čuješ li brate moj jecaj u noći? Moj glas koji te zove i kaže "dođi". Vidiš li kad ti dođemo svi, da li ti je srce puno kad vidi oko sebe sve i one naše što su trebali biti budući prijatelji... Koji često dođu, da li zajedno ili sami. Sve si nas spojio ljubavlju i osmehom - zaključila je ona.