Bez čvrstih dokaza sve pada u vodu

Odustanak tužioca od krivičnog gonjenja nije ni čest ali ni redak način završetka krivičnog postupka, bilo u fazi istrage ili tokom suđenja, a od slučajeva poznatih u javnosti, ostala je upamćena takva tužilačka odluka i u istrazi koja je krajem prošle decenije vođena u vezi privatizacije cementare “Novi Popovac”. 

Svako ko se nađe u nekom procesu kao osumnjičeni, verovatno priželjkuje odustanak tužioca, a, s druge strane, kad se pokaže da nema (dovoljno) opipljivih dokaza za sumnje, to je, shodno zakonu i zakonskoj ulozi javnog tužioca, najekonomičniji završetak krivičnog postupka. Kod ovakvog ishoda, od nekog novog istraživanja o istom slučaju bivše osumnjičene štiti zakonsko načelo “ non bis in idem”, koje propisuje da niko ne može da bude gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Bivši sudija, advokat Krsto Bobot, govoreći načelno, ističe da mu se čini „da su gotovo svi krivični postupci koji su svojevremeno započeti s velikom medijskom pompom, velikim nagoveštajima, bili mnogo jači u nekom medijskom predstavljanju i nekom marketingu Tužilaštva nego što su bili zasnovani na čvrstim dokazima”.

- Kad pokretanje određenog postupka zavisi od odnosa političkih snaga u državi, onda i završetak tog postupka zavisi od istih okolnosti. Znači, ako se ne rukovodimo dokazima prilikom donošenja naših odluka, bilo da su tužilačke ili sudske odluke, nego se rukovodimo, malo nekim indicijama, malo nekim sumnjama , a malo možda nekom potrebom da udovoljimo nečijim željama, onda su proizvod toga ovakve ili slične odluke – ocenjuje Krsto Bobot- Verujem da u ovim slučajevima nema dokaza za optuženje, ali isto tako verujem da u takvim predmetima i sličnim vrlo verovatno nije bilo čak ni dokaza za pokretanje postupka.

Bobot napominje da „kada se pokreće krivični postupak niko neće da sluša ukazivanja na to da nema dokaza”.

- Niko neće da sluša glas razuma. Niko neće da sasluša šta govori odbrana i svi unapred oglašavaju ljude krivim kada se pokrene krivični postupak. Još ako je je osumnjičeni neko ko politički ne stoji dobro, ko je izvrgnut medijskom progonu, onda je to savršena priča za policiju i Tužilaštvo na početku postupka- ističe Bobot. Ali kad postupak odmakne, kad se sagledaju dokazi, kad se, kako napominje Bobot, „vidi da to baš nije tako i kad dođe vreme da se taj postupak obustavi svi se pitaju zašto se obustavlja, a niko ne pita zašto je postupak pokrenut“.

-Neko moje viđenje je da u masi takvih slučajeva nije bilo mesta ni pokretanju postupka. Generalno govoreći, kad se pokrene krivični postupak, ne na osnovu ozbiljnih dokaza, nego indicija, sumnji i neke potrebe da se zadovolji nečijoj želji, onda se takav krivični postupak na isti način i završava, nevezano za dokaze i bez obzira na dokaze-navodi bivši sudija Krsto Bobot. Po njemu ,kad dođe do odustanka tužilaštva od krivičnog gonjenja, važno je da se postavi pitanje zašto su ti postupci pokrenuti.

-Hajde da pitamo ko ih je pokrenuo. Da li je, kad je postupak pokretan, neko možda rekao: “Čekaje ljudi tu nema dokaza”, pa da li je to ignorisano, da li je možda napravljena neka šteta za državu zbog takvog postupanja. To se niko ne pita. Država će sada da plati naknadu štete ako je neko bio neosnovano u pritvoru,a pitanje je i koliko će platiti troškove zbog angažovanja branilaca veštaka, savetnika...Ja bih pledirao da Tužilaštvo prilikom odluke o pokretanju krivičnog postupka malo opreznije postupa i da se više oslanja na dokaze a manje na nečije želje i potrebe - naglašava Krsto Bobot. 

J. Jakovljević

Uloga tužilaca

Bivši tužilac Aleksandar Milosavljević ukazuje da na početku Zakonika o krivičnom postupku postoji član koji precizira ulogu javnog tužioca i tužilaštva kao državnog organa u samom postupku.

-U tom članu ZKP-a vrlo jasno se kaže da je tužilac u obavezi da tokom celog postupka prikuplja dokaze kako one koji idu u korist optužbe, odnosno njegovog posla, tako i one koji idu u korist okrivljenog. Javni tužilac mora da vodi računa i o interesima suprotne strane i posebno o zakonitosti, time ima odgovornot više. Dakle, ako se desi da bi on i mogao da dobije spor u određenom predmetu tako što koristi neku manjkavost, neki propust suda ili eventualno i sam stvori takvu manjkavost, on po zakonu to ne bi smeo da radi jer mu zakon eksplicitno nalaže da mora da vodi računa o zakonitosti i o interesu kako svoje strane tako i druge strane-objašnjava Aleksandar Milosavljević. Zakon je dao javnom tužiocu i mogućnost da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti ako je povređen zakon na štetu okrivljenog.