Aleksandar Šibul: Traume od seksualnog zlostavljanja najstrašnije

Poznati novosadski psiholog Aleksandar Šibul kaže za „Dnevnik“ da su traume nastale od silovanja i seksualnog zlostavljanja najstrašnije. To su posledice koje se urezuju duboku u ličnost žrtve i veoma je teško živeti i nositi se sa tim.

Te žene imaju doživljaj traume i  kasno počinju da pričaju o onome što im se desilo. One imaju  osećaj krivice i stida koji ih prati tokom čitavog života i koja im određuje život. Retko ko će  ko je maloletan reći i priznati da je silovan, pojašnjava Šibul i dodaje da nije retko da moćnici zloupotrebe svoj položaj kako bi zaveli  svoje podređene bez obzira na uzrast.

Velika je razlika između funkcionalnih i emocionalno-seksualnih dodira i ponašanja, a svaka žrtva, koja je preživela neku seksualnu traumu, treba da prođe kroz razgovor i rad sa stručnjakom.

Nameće se pitanje, kako dete, na vreme, da prepozna seksualnog zlostavljača među autoritetima?

Šibul ističe da roditelji deci treba da prikažu svet u svim bojama, da u svetu ima i dobrog,  a  u isto vreme i veoma loših situacija, tako da treba decu učiti kako da se odbrane  od verbalnih i fizičkih nasrtaja.

Pedofilija spada u grupu poremećaja polne sklonosti koja je neuobičajena ili ekstremna. Sama pedofilija predstavlja poremećaj kada je polna sklonost usmerena prema deci ili kada osoba ima seksualne nagone prema deci. Reč je o poremećaju nagona zbog kojeg se približavaju deci, često biraju zanimanja koja im dozvoljavaju pristup detetu, mogu biti čak i članovi porodice, prijatelji... To su osobe koje imaju odlične veštine u komunikaciji s decom.

Prema rečima stručnjaka, pedofili ne mogu da se kontrolišu jer imaju slabu kontrolu nad svojim libidom, koji je usmeren ka deci kao objektu seksualnosti. Reč je o ljudima koji imaju komplekse niže vrednosti, a mogu se prepoznati po tome što se kreću po mestima gde se okupljaju deca. Oni kao predatori intenzivno prate i gledaju decu po parkovima, u blizini škola, vrtića, dečjih igraonica, igrališta...

Lek za pedofiliju ne postoji, postoji nekoliko pokušaja lečenja, od izmene u ponašanju kroz psihoterapije, preko nekih farmakoterapijskih intervencija, koje podrazumevaju izmenu hormonskog balansa i seksualnih hormona. Međutim, jedini izvestan ishod davala je, kao ekstremna opcija, kastracija, hemijska ili fizička. Ipak, kastracija ne leči bolest, već sprečava silovatelja da počini delo.

Prema rečima novosadskog psihologa Aleksandra Šibula, najvažnija je preventiva i velika je odgovornost na roditeljima koji kreiraju stvarnost i okolnosti u kojoj deca rastu i razvijaju se.

Ukoliko deca rastu uz roditelje koji detetu pružaju moguće scenarije u susretu sa seksualnim zlostavljačima deca će imati izgrađen taj sadržaj, i ako se dogodi da neko zloupotrebi položaj i pokuša da naudi detetu, dete će to prepoznati na vreme, pojašnjava za „Dnevnik“ psiholog Aleksandar Šibul i apeluje na roditelje da decu obuče da kažu ne ukoliko neko pokuša da im nametne mišljenje i pređe preko granica telesnog i psihičkog integriteta.

Istraživanja pokazuju da su pedofili uglavnom povučeni, nesigurni ljudi, nezrele seksualnosti, koji se s odraslom osobom osećaju neugodno, tako da svoju zonu sigurnosti nalaze u odnosu s decom i ka njima usmeravaju svoju seksualnost.

Inače, za krivično delo silovanja i seksualnog uznemiravanja žrtve dok je bila maloletna, Krivičnim zakonikom zaprećena je kazna od pet do 15 godina zatvora. Zakon pravi razilku između maloletne osobe i deteta, kojim se smatra osoba do 14 godina.

D. Nikolić