Umesto zanatlija rade priučeni majstori

koji usled nezaposlenosti prave prečice i osnovna znanja stiču na kursevima. Retko se može naći dobra krojačica. Sada su u modi krojačke radnje koje nude usluge prepravki, a krojačkih salona gotovo da i nema. Tako je isto, recimo, i sa sajyijama: najviše je radnji gde se satovi prodaju, a malobrojni su oni koji zanat poznaju sasvim. Gotovo da niko ni ne nosi sat na popravku, osim, možda, da se promeni kožica.

– Borba za uređenje statusa zanatstva dugo traje i čini se da nema izgleda, bar za sada, da će se u dogledno vreme nešto izmeniti, pa je tako na delu višedecenijsko urušavanja te privredne grane – kaže sekretar Udruženja samostalnih zanatlija Novog Sada Veljko Anđelić. – Doduše, ima ozbiljnih pomaka, ali je to daleko od pravih rezulata da bi zanatstvo stalo na zelene grane. Lokalne samouprave se trude da pomognu koliko je to u njihovoj nadležnosti, ali to čine, pre svega, zainteresovanima za očuvanje zanata koji su gotovo izumrli, kao na primer puškari u Novom Sadu, kojih jer  bilo troje, a sada nema nijedan. Podstiču i otvaranje novih zanatskih radnji, ali se majstori koji već imaju zanatsku radnju ne subvencionišu da šire i unapređuju posao.

Zato je, po njegovim rečima, potrebno što pre krenuti u izradu zakona o zanatstvu jer je to put da ta privredna grana oživi.

– Kao i u zemljama u EU, treba nam praktičan zakon, usmeren ka privredi i sektoru malih i srednjih preduzeća, koji će odrediti položaj, mesto i ulogu zanatstva, obrazovanje kadrova, uslove rada, jasno razgraničiti zanatske radnje i samostalne zanatlije… Srbija je jedina u okruženju bez pravnog ustrojstva zanatstva, premda je srednji stalež, kojem zanatlije pripadaju, potreban svakom društvu – navodi Anđelić, dodajući da se u proteklih nekoloko godina više puta pričalo o neophodnosti zakonske regulative pa je čak bio pripremljen i nacrt zakona.

On skreće pažnju na to da regulativa mora da sadrži postojanje zanatske komore s javnim ovlašćenjem, i da komora biti ravnopravan partner u raspravama o zanatstvu i zanatlijama.

– Sada udruženja zanatlija to nisu jer iza nas ne stoji asocijacija s javnim ovlašćenjima – navodi on.

Osim regulative o zanatstvu, ističe, potrebno je doneti niz mera koje se ne tiču samo zanatstva već privređivanja uopšte.

– Siva ekonomija je jedan od najvećih problema jer na jednog prijavljenog zanatliju dolazi jedan neprijavljeni. Da bi se zanatstvo razvijalo, potrebno je da je stanovništvo platežno sposobno da kupi, na primer, ručno izrađene cipele. Svi znamo da je kupovna moć građana –korisnika usluga – na niskom nivou, što bitno otežava rentabilno poslovanje privrednika. Cena inputa proizvoda ili usluge, u koje, između ostalog, spadaju repromaterijal, energija, režije… u su stalnom porastu, dok cene samog proizvoda i usluge neminovno opadaju, što predstavlja bitan ograničavajući faktor u funkcionisanju i razvoju zanatske delatnosti – zaključio je Anđelić.

Z. Delić

Teško ih izbrojati

Anđelić kaže da je teško dati pravi podatak o tome koliko ima zanatlija i zanatskih radnji, ne samo u Novom Sadu već u svakom gradu, jer Zakon o klasifikaciji delatnosti prepoznaje vrste delatnosti i u regulativi ih iskazuju u šiframa.

– Delatnosti podrazumevaju široku lepezu poslova pa je zanatlije i zanatske radnje teško izbrojati. To je jedan od razloga zašto nema udruženja Vojvodine ni Srbije, već svaka sredina ima svoje zanatsko udruženje. Udruženje samostalnih zanatlija Novog Sada procenjuje da je na području novosadske opštine oko 4.500 zanatlija – kaže sekretar Udruženja samostalnih zanatlija Novog Sada Veljko Anđelić.