Stečaj ne mora biti katanac na kapiju

Kancelarije Svetske banke u Beogradu Toniju Verheijenu.

– Ne znamo šta će se desiti s preduzećima nakon tog roka – izjavio je Verheijen. – Vlada je angažovala poznatu konsultantsku kuću koja će dati savete i pokušati da sagleda šta bi se moglo uraditi s preduzećima kao što su „Bor”, „Resavica”, „Petrohemija”. U trenutku kada te studije budu gotove, videće se i na koji način se predložene mere mogu primeniti, ali svakako nema sumnje da će biti ispoštovan rok 31. maj, kada prestaje zaštita države za ta preduzeća.

U 17 „zaštićenih” preduzeća u restrukturiranju radi 22.000 radnika, značajna su za sredinu u kojoj privređuju i svima je jasno da bi njihovo gašenje značilo kolaps privrede čitavih regiona. S druge strane, teško je poverovati, pa čak to niko ni ne obećava, da će se za svih 17 preduzeća u restrukturiranju naći rešenje, odnosno strateški partner koji će hteti da ih preuzme. Zbog toga se sve češće pominje mogućnost da veći broj njih ode u stečaj, a to je upravo onog čega se radnici tih preduzeća pribojavaju. Strah, dabome, nije neopravdan jer dobro znaju da je kod većine tih preduzeća dug premašio vrednost kapitala. U takvoj situaciji država nema mnogo izbora: ili da ih odmah pošalje u bankrotstvo – što bi značilo da se proda celokupna imovina preduzeća i ono ugasi, ili reorganizacija, odnosno stečaj. On može trajati godinama i u tom roku planom se utvrđuje dinamika i način namirivanja poslodavaca jer se stečajevi i pokreću kada firme ili institucije više ne mogu da naplate dugovanja.

Stečaj, po oceni ekonomskih stručnjaka, sam po sebi ne mora biti postupak gašenja preduzeća niti smak sveta. On ne znači i automatski katanac na kapiju, već može biti i novi početak ukoliko se nađe sposoban stečajni upravnik i obezbede poslovi na tržištu. S bankrotom je stvar sasvim drugačija jer se u tom slučaju firma automatski gasi, a preostala imovina prodaje.

Državni sekretar Ministarstva privrede objašnjava da je kod nas uvreženo mišljenje da je stečaj kraj poslovne karijere nekog preduzeća, dodajući da takav stav nije bez razloga jer je stečaj bio obesmišljen i godinama se kroz njega ništa nije radilo.

– Stečajevi su kod nas trajali po deset godina – kazao je Stevanović. – Izvestan broj stečajnih upravnika je to koristio za sebe. U velikom broju slučajeva su „krckali” stečajnu masu. Naplaćivali su se iz stečajne mase, nisu brinuli da se imovina unovči i da se, s jedne strane, namire poverioci, a s druge, da se ta imovina stavi u funkciju.

On je dodao da je u fokusu interesovanja trebalo da bude da se namire poverioci a imovina bude prodata da bi je novi vlasnik stavio u funkciju.

Preduzeća koja prošle godine nisu našla kupca na javnim tenderima pokrenula su prethodni stečajni postupak da bi odložila konačno rešenje. Međutim, taj prethodni stečajni postupak može da traje mesec dana. Sud za to vreme izriče mere zabrane rasplaganja imovinom radi pravičnog namirenja poverilaca. Dok sud ne donese odluku o otvaranju stečajnog postupka, niko ne može da ih blokira.

Radnici preduzeća koja odlaze u stečaj imaju pravo na socijalni program, i to onog trenutka kada se ostvori stečajni postupak. Zaposleni se namiruju kroz stečajnu masu.

LJ. Malešević

Prodata 44 preduzeća

Valja podsetiti na to da je kraj 2015. godine značio i kraj privatizacije 526 društvenih preduzeća. Od tog broja prodata su samo 44, 245 firmi je završilo u stečaju, a za deo njih se još uvek traži rešenje i ovih dana očekuje ponovno raspisivanje javnih poziva po znatno nižoj ceni. Neka od preduzeća koja su otišla u stečaj, kao što je trstenička „Prva petoletka”, sada rade bez problema i čak zapošljavaju nove radnike, dok neki još uvek ne znaju šta će s njima biti i rešenje čekaju u stečaju.