Pšenici vratiti ugled
Svi pokazatelji govore da ćemo ovog leta požnjeti tri miliona tona pšenice. Izvanredno! Rod je za petinu veći od prosečnog u prethodnih deset godina.
Biće hleba dovoljno za sve, pa i za izvoz koji će, prognoze su stručnjaka, garantovano premašiti milion tona.
I dok se ovom uspehu sa žitnih polja svi manje-više raduju, najmanje su, čini se, srećni oni koji su za ovakav rekordan rod najzaslužniji – ratari. Muka je, vele, kad ne rodi, pa iz praznih silosa nema šta da se proda, a još veća kad, kao ovog puta, prerodi. Trenutna otkupna cena kilograma pšenice je 15 dinara, a ima naznaka da će biti i niža!? To je, u ovom trenutku, čak za pet dinara ispod proizvodne cene!
Ovakva situacija sa žitom za paore je poražavajuća i ispod svakog dostojanstva. Skrojena je na svetskim berzama, pod pritiskom velikih zaliha koje se mere milionima kilograma, a u našim domaćim uslovima prvenstveno je određena voljom i interesima velikih otkupljivača, mlinara-skladištara i pekara. Svih onih koji žito niti seju niti žanju, ali na zrnu enormno više zarađuju od neposrednih prooizvođača.
Ko ne veruje nek ode do prve pekare i proveri koliko košta, recimo, jedna najobičnija kifla i uporedi sa otkupnom cenom žita. Smešno i tužno! I eto, da ne ulazimo u ozbiljnije kalkulacije, odgovora zašto na svakom ćošku niču pekare, a ratara je iz godine u godinu sve manje.
Nije sporno da je pšenica, po svemu, strateški proizvod ove zemlje. Ali, na žalost, zbog grupno-svojinskih interesa postala je laka meta za potkusurivanje kome se ne vidi kraja. Pored nezasitih apetita veletrgovaca, izvozno-uvoznog lobija i mešetara svih fela, neprimernom odnosu prema pšenici, na žalost, nečinjenjem doprinosi i država.
Malo ili gotovo ništa se ne preduzima da se neposredni proizvođač, ratar, zaštiti i prizna njegova svekolika borba za hleb za sve nas. Već dve godine uzastopno država ne otkupljuje pšenicu za robne rezerve, a višegodišnja stagnacija cena gotovo svih žitarica obezvređuje svako ulaganje i trud ratara. Uz sve to skresane su im subvencije, sa 12.000 na 4.000 dinara po hektaru, sve teže zbog pritiska tajkuna dolaze i do državnih oranica, a i ozbiljni i provereni kupci žita gledaju svaku priliku da snize cenu roda. Obaranje ugleda pšenice i njenih proizvođača nije novijeg datuma.
Počelo je pre desetak i više godina arogancijom prema domaćem semenu, poništavanjem višedecenijskog truda naših selekcionara, a na konto forsiranja stranih sorti i nečijeg profita od uvoza.
Dezorijentacija proizvođača i nestimulativne otkupne cene doprinose da tržišni rejting pšenice padne na najniži nivo. I sada smo tu gde smo. Aktuelna žetva je istovremeno slatka i gorka, a nekadašnji, dugoočekivani paorski “prvi novci” u ekonomskoj godini s njiva sada nemaju gotovo nikakav značaj. Stoga je potpuno u pravu ugledni domaćin i višegodišnji rekorder u proizvodnji Draško Danilović iz Kuzmina kad kaže da pšenicu neće prodavati već će je čuvati za stoku jer je jeftinija i od kukuruza!
Sve ovo jasno govori da država, ne gledajući na trend svetskih i domaćih tržišnih oscilacija, mora definitivno da se odredi prema pšenici i vrati joj poljuljani ugled i dostojanstvo. Jer hlebno zrno je pre svega strateški proizvod, pa tek onda socijalna i tržišna kategorija, a ne obrnuto – bez obzira koliko to za nekog bilo konjukturno. Dobro je da zrno rodi, ali loše je da seljak od toga nema nikakve vajde i umesto zarade trpi štetu.
Kosta Rajević
(autor je urednik u „Poljoprivredniku”)