In­sti­tut za ratarstvo i povrtarstvo ne is­pu­šta li­der­sku po­zi­ci­ju

Auto­ri stri­pa su osim Mar­ti­ja Mi­ste­ri­je, ko­ji se tu na­šao u po­tra­zi za re­še­njem ne­ke od svo­jih za­go­net­ki, sme­sti­li i broj­ne na­uč­ni­ke ko­ji­ma je tre­ba­lo vi­še vre­me­na da bi do­vr­ši­li svo­je pro­jek­te. Na­rav­no, is­po­sta­vi­lo se da vre­me ne mo­že da se uspo­ri, već da je Mar­ti­jev ne­pri­ja­telj Mi­ster Yinks pro­na­šao se­rum za ubr­za­va­nje ljud­skog me­ta­bo­li­zma što je za ne­ke ko­ri­sni­ke ima­lo i fa­tal­ne po­sle­di­ce...

Tr­ku sa vre­me­nom, ali u onim re­al­nim okvi­ri­ma ko­je su po­sta­vi­li Njutn, Ajn­štajn i osta­li, kon­stat­no vo­de struč­nja­ci Ode­lje­nja za in­du­strij­sko bi­lje no­vo­sad­skog In­sti­tu­ta za ra­tar­stvo i po­vr­tar­stvo ko­ji “pra­zan hod” to­kom zim­skog pe­ri­o­da u Sr­bi­ji, na­dok­na­đu­ju ta­ko što ra­de umno­ža­va­nja na par­ce­la­ma u Ar­gen­ti­ni, Či­leu i In­di­ji gde je u tom pe­ri­o­du u pu­nom je­ku po­ljo­pri­vred­na se­zo­na. Na taj na­čin oni u ja­nu­a­ru ima­ju re­zul­ta­te i do­volj­no vre­me­na da ih ana­li­zi­ra­ju pre ne­go što u Sr­bi­ji poč­nu pro­leć­ne se­tve, ali im ta­kav na­čin ra­da obez­be­đu­je do­dat­ne se­zo­ne, neo­p­hod­ne za vi­še­go­di­šnja is­tra­ži­va­nja u stva­ra­nju no­vih vr­sta. 

Pre ne­ko­li­ko da­na dvo­čla­na eki­pa no­vo­sad­skog In­sti­tu­ta se vra­ti­la iz Či­lea gde su upra­vo “ob­ra­li” ne­ko­li­ko par­ce­la sun­co­kre­ta, a re­zul­ta­ti ko­je su do­bi­li sa­da će se de­talj­no ana­li­zi­ra­ti u No­vom Sa­du.   

“Da bi smo osta­li na vi­so­kim po­zi­ci­ja­ma ko­je ima­mo i u na­šoj ze­mlji i u ino­stran­stvu mo­ra­mo i da “kra­de­mo” vre­me“, ka­že dr Vla­di­mir Mi­klič, ru­ko­vo­di­lac Ode­lje­nja. “Ta prak­sa se već du­go spro­vo­di, pa i sam sam pro­veo u In­di­ji par go­di­na, baš kao i u Ar­gen­ti­ni, i u toj prak­si de­fi­ni­tiv­no le­ži do­bar deo uspe­ha na­šeg In­sti­tu­ta.

Foto: Dnevnik/R. Hadžić

Mi­klič is­ti­če da se vre­me “kra­de” i u sta­kle­ni­ci­ma In­sti­tu­ta ko­ji su i u ovom tre­nut­ku pre­pu­ni sun­co­kre­ta u ra­znim fa­za­ma ve­ge­ta­ci­je i cve­ta­nja, i ta­ko­đe u ra­znim fa­za­ma is­pi­ti­va­nja.

“In­sti­tut je već de­ce­ni­ja­ma svet­ski po­znat po ino­va­ci­ja­ma i na­ša ge­ne­ra­ci­ja sa­da ima od­go­vor­nost da na­sta­vi ono što su nam na­ši men­to­ri osta­vi­li, a to je po­zi­ci­ja  svet­ski po­zna­te na­uč­ne in­sti­tu­ci­je. Da bi­smo u to­me us­pe­li mo­ra­mo da bu­de­mo pr­vi ili bar me­đu pr­vi­ma ka­da su u pi­ta­nju ino­va­ci­je.

Ne­ko­li­ko ve­li­kih pro­na­la­za­ka su obe­le­ži­li rad no­vo­sad­skog In­sti­tu­ta kao na pri­mer ka­da se osam­de­se­tih go­di­na po­ja­vi­la bo­lest sun­co­kre­ta fo­mop­sis.

“Nje­na pr­va po­ja­va u sve­tu se de­si­la baš kod nas u Voj­vo­di­ni. To je bio ve­li­ki pro­blem, čak se do­ve­la u pi­ta­nje pro­iz­vod­nja sun­co­kre­ta jer su par­ce­le za­vr­ša­va­le se­zo­nu bu­kval­no bez ika­kvog pri­no­sa. Me­đu­tim, no­vo­sad­ski In­sti­tut je ta­da pr­vi u sve­tu pro­na­šao iz­vor ot­por­no­sti na tu bo­lest i naš iz­vor je i dan da­nas naj­bo­lji u sve­tu. O to­me sve­do­či i iz­ve­štaj ame­rič­kog mi­ni­star­stva za po­ljo­pri­vre­du ko­ji je ne­dav­no is­pi­tao 85 raz­li­či­tih hi­bri­da sun­co­kre­ta iz ce­log sve­ta i na pr­va če­ti­ri me­sta po ot­por­no­sti na fo­mop­sis su bi­li na­ši hi­bri­di“, ka­že dr Vla­di­mir Mi­klič.

Pre­ma nje­go­vim re­či­ma i stva­ra­nje pr­vih hi­bri­da sun­co­kre­ta u sve­tu se ta­ko­đe de­si­lo na no­vo­sad­skom In­sti­tu­tu.

“Go­vo­ri­mo o pe­ri­o­du od pre vi­še od 40 go­di­na ka­da je u ta­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji po­če­lo ma­sov­ni­je ga­je­nje hi­bri­da sun­co­kre­ta ko­ji su vr­lo br­zo za­me­ni­le pri­sut­ne sor­te i po to­me je ta­da­šnja na­ša dr­ža­va ta­ko­đe bi­la pr­va u sve­tu. Re­zul­ta­ti na­šeg ra­da vi­de se i da­nas jer smo kon­stat­no u vr­hu po pri­no­si­ma, pro­šle go­di­ne smo re­ci­mo ima­li naj­ve­ći pro­seč­ni pri­nos u Evro­pi od 3,27 to­na po hek­ta­ru“, ka­že dr Vla­di­mir Mi­klič.

I pre de­se­tak go­di­na, ka­da se u sve­tu kao ne­ka vr­sta od­go­vo­ra na GMO teh­no­lo­gi­ju kod po­je­di­nih bilj­nih vr­sta i olak­ša­nu bor­bu sa ko­ro­vi­ma, po­ja­vi­la “klir­fild” teh­no­lo­gi­ja, no­vo­sad­ski In­sti­tut je po­ka­zao da mo­že da od­go­vo­ri na sve zah­te­ve tr­ži­šta.         

“Klir­fild” teh­no­lo­gi­ja pod­ra­zu­me­va stva­ra­nje i ko­ri­šće­nje hi­bri­da to­le­rant­nih na her­bi­ci­de iz gru­pe imi­da­zo­li­no­na, i mi smo us­pe­li da pr­vi u Evro­pi stvo­ri­mo i re­gi­stru­je­mo ta­kav hybrid. Ovu teh­no­lo­gi­ju raz­vi­ja­mo u sa­rad­nji sa kom­pa­ni­jom “BASF” ko­ja pro­iz­vo­di her­bi­cid Pul­sar 40, na­me­njen za ovu svr­hu, a za­hva­lju­ju­ći za­jed­nič­kim na­po­ri­ma, no­vi hi­brid Ri­mi­sol je br­zo osvo­jio ce­lu Evro­pu. Ubr­zo smo me­đu pr­vi­ma u sve­tu stvo­ri­li hi­bri­de to­le­rant­ne na her­bi­ci­de iz gru­pe sul­fo­nil urea (a.m. tri­be­nu­ron me­til), ko­je pro­da­je­mo bod bren­dom “Su­mo” i ko­ji su sa­da ve­o­ma tra­že­ni i na tr­ži­štu  Sr­bi­je“, na­vo­di Mi­klič.

Hi­bri­di sun­co­kre­ta ko­je su stva­ra­li no­vo­sad­ski struč­nja­ci da­nas se se­ju na oko 3 mi­li­o­na hek­ta­ra u ce­lom sve­tu. Ukra­ji­na ko­ja je sa pet mi­li­o­na hek­ta­ra pod sun­co­kre­tom naj­ve­ći pro­iz­vo­đač u sve­tu, na oko 20 od­sto po­vr­ši­na ko­ri­sti hi­bri­de no­vo­sad­skog In­sti­tu­ta, a slič­no je i u Fran­cu­skoj gde su zna­čaj­ne po­vr­ši­ne sun­co­kre­ta za­se­ja­ne ta­ko­đe hi­bri­di­ma ko­je su stvo­ri­li na­ši struč­nja­ci.   

Ni­ko Per­ko­vić