Seoski brica pravi začinsku papriku za gurmane od Mađarske do Australije

Ne zato što bi se bavio „istraživačkim novinarstvom“, serbez mu to i nije fah, već, kao što se dobro zna, u svakom selu najviše o svemu na ovom dunjaluku zna – ko drugi, ako ne brica. Smeje se Petar uporedbi s radoznalim novinarskim svetom, ali ne krije da se makaza, mašinice i tek po katkad „solingen“ britve uhvatio pre svega zbog ljubavi prema tom zanatu, izučenom u školi, a ne samouko na glavama i bradama komšija.

– Od kad znam za sebe, bila mi je želja da se berberajem i muškim frizerajem bavim, ali kako su u modu ušli žileti i posle njih  jednokratni brijači, retko se ko odluči i za brijanje – rezultat je modernizacije današnjeg sveta – svedoči Petar, pomalo setno objašnjavajući da mu naslednika Nou, trogodišnjeg mališana, više interesuju druge stvari nego očev posao. – Izgurao sam u nameri da se bavim onim što volim, u selu me znaju, ali nekako se namestilo da se van Bezdana za mene zna pre svega po porodičnom poslu od kojeg ne da nisam bežao, već mi je možda i veća preokupacija.

Elem, hodeći trudbeničkim tragom svojih roditelja Ištvana i Julije, Petar je jedan od najomiljenijih Bezdanaca kod posebne fele ljudi, gurmana, jer je ta porodica glasovita pre svega po proizvodnji paprike. Bila aleva, dakle slatka, ili ona koja žari nepca, ljuta, začinska, s „potpisom“ te familije visoko se kotira u kraju gde se mnogo drži do paprikaša, bili oni riblji, lovački, juneći, petlovski... ali i kulena, kobasica, rečju – svih gurmanluka koji zahtevaju začinsku papriku u sebi. Pa tako do ručka Petar šiša i brije, a ostatak dana i budnih noći plevi zasade paprike, bere, suši i na fino melje na kamenom točku, jer nijedan od poslova ne sme kod njega da je zakinut.

– I kad u plastenicima i na polju ima posla preko glave, frizerska radnja ne sme da je zatvorena, što se može postići zahvaljujući supruzi Leoni, ali i roditeljima, sestri, šogoru, prijateljima... – priča Balić dok nam pokazuje svoja četiri plastenika od po 500 kvadrata u kojima i krajem novembra dozreva čuvena „horgoška šestica“, začinska paprika koja među ljubiteljima paprikaša slovi za gurmanski „sveti gral“.

– Zasadi na otvorenom, neka dva jutra, obrani su poslednji put u sezoni početkom novembra, ali zahvaljujući plastenicima, dobijamo četiri branja više, dva pre i dva posle kraja vegetacije na otvorenom, pa u vlastitoj proizvodnji prikupimo oko osam tona sirove paprike godišnje – stručno će Petar, jedan od većih, mada ne i najveći proizvođač začinske paprike u Bezdanu, objašnjavajući da se na kraju proizvodnog lanca od tog brda karmincrvene paprike dobije tek nekih 15 odsto mlevene.

Da bi se do mlevenja na tradicionalni način, na kamenom točku došlo, prvo se paprika pridošla iz plastenika i s njiva klasira, čisti i pere pa ide u sušaru. A u nju, novosazidanu, mogu stati čak tri tone samo u jednoj turi, pa u njenom polumraku čarobno, zdravljem mirišu, čini se, bezbrojni yakovi i plastične perforirane gajbice pune crvenog ljutog i slatkog ploda. Kaže Petar da je pre, u vreme mladosti njegovih roditelja, priprema za sušenje bila daleko teža jer se svaka paprika, tačnije, njena peteljka, iglom nizala na konac ili tanji kanap, narodski rečeno drot, ali od kad su u modu ušli plastični yakovi koji se koriste za krompir, luk i ostalo povrće, i njima, paprikarima, olakšan je posao.

– Dosta se gubi na sušenju jer u sušari paprika stoji neke dve nedelje na temperaturi od 45-50 stepeni, koju obezbeđujem zahvaljujući toploj vodi iz sistema na koji i porodičnu kuću zagrevamo, kao i italijanskim fin-kulerima. Još dok se odbaci peteljka, eventualno lošiji plod... ne ostane previše, pa često i od drugara iz Bezdana pre sušenja kupimo dodatno po tonu-dve sveže paprike jer se ne možemo braniti od mušterija – veli Petar, čiju porodičnu paprikarsku manufakturu opsedaju kupci ne samo iz Sombora i okoline već i iz Mađarske i Hrvatske.

Istina, nađe aleva i ljuta „Balić“ paprika svoj put i u dalja inostranstva, preko okeana čak, jer je u svojim pečalbarskim koferima ponese sav onaj, poreklom ovdašnji, svet koji ceni prvoklasnu bezdansku začinsku papriku. Tako zakrčka i zamiriše paprikaš s bezdanskim šmekom i u Minhenu, Beču, Rimu ili još daljem Torontu, Adelaidu i Sidneju, u kojima se naši pečalbari, osim božanstvenim začinom, mogu pohvaliti i novom frizurom „a la Balić“.

Milić Miljenović