Putem kojim se ređe ide stižu sokovi Gorana Gardijana iz Riđice
Da je sreće, kraj oko Riđice, sela somborskog atara na samoj granici s Mađarskom, nosio bi i zvaničan naziv „Srpska Toskana“, što zbog pedoloških, što zbog mikroklimatskih potencijala Telečke visoravni gde se selo nalazi, ali i činjenice da mlađi Riđičani polako napuštaju ratarstvo na peskovitom tlu i podižu sve brojnije zasade vinove loze i voća.
Jedan od ljudi, sada u najboljim godinama, koji je među prvima krenuo u nešto drugačiju poljoprivredu je i Goran Gardijan, čija dva zasada od tri hektara jabuka predstavljaju jedan od uzroka što se taj kraj sve češće poredi upravo sa čuvenom italijanskom regijom.
Gardijan je među prvima krenuo u proizvodnju voća na porodičnom imanju od roditelja nasleđenom, ali to ga nije sprečilo da već u početku bude različit pa je krenuo drugim putem, ne bi li smanjio primenu pesticida, i posledično tome, tržištu ponudio ekološki sigurniju jabuku, ali i umanjio troškove proizvodnje.
– Naše tržište je, blago rečeno, konzervativno pa je teško prodati jabuku kod koje se može primeniti reducirana primena herbicida – tvrdi Gardijan, koji, i pored toga što naš svet isključivo „kupuje očima“, ne odustaje od svoje strategije da plodovi iz njegovih riđičkih voćnjaka budu što bliži prirodi. – Sortiment koji gajimo je manje poznat javnosti, iako zahteva upola manje prskanja, ali, ako kažem da, umesto ajdareda ili jonagolda nudim enterprajz ili gold raš, retko ko zna o čemu uopšte i pričam.
On precizira da je veliki deo novog voćnjaka zasađen podvrstom gold raša, oplemenjivačkim radom naših stručnjaka na novosadskom Institutu razvijenim KOP 307.
– Tako to ide kod nas, ko vodi brigu o ostacima pesticida u plodu ima i brigu o tome kome će ga prodati – pomalo će rezignirano Gardijan, kome u poslovima oko voćnjaka najčešće pomaže mlađi sin Luka, dok se supruga Radmila i stariji naslednik Jovan više bave drugim segmentom gazdinstva, odnosno višim stepenom obrade voća.
Suočen sa činjenicom da mu je imanje u, zbog neposredne blizine državne granice, nebranjenom području kada je u pitanju protivgradna zaštita, jedan od problema koji su zaokupljali predu-
zetnog Somborca bio je i onaj šta s voćem koje tokom sezone dobije jedan ili dva „udarca“ leda koji često zahvata ove prostore, i to u sitaciji kada na rafovima prodavnica „prolaze“ samo vizuelno besprekorni plodovi. Tako je 2012. započeo proizvodnju sokova, prvo od jabuka, a kasnije i od ostalog voća, stvarajući svoj brend „Green garden“ palete voćnih sokova, i to u „bag-in-bodž„ (kesa u kutiji) ambalaži od tri, pet i deset litara. Dok je u svetu pakovanje sokova i drugih namirnica u tu ambalažu razvijeno, kod nas se čine tek prvi koraci, a ključ cele priče, tvrdi Goran, upravo je u toj ambalaži koja čuva kvalitet i ispravnost sokova, i to bez dodataka konzervansa.
– Ta ambalaža je kod nas nepravedno zapostavljena, dok u našem okruženju, tačnije u Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji... svako selo ima barem po tri proizvođača slična meni. O Zapadnoj Evropi da ne govorim. Znam da su mnogi i kod nas počeli da koriste takvu ambalažu, ali su vrlo brzo odustali. Ja nemam nameru da odustanem, odnosno da umesto „bag-in-bodž“ uvodim neku drugu ambalažu – kaže Goran, pojašnjavajući da je ta vrsta ambalaže osmišljena pre 60 godina u Americi i od tada se stalno razvijala i unapređivala.
Glavni „kunst“ je u slavinici koja ne dopušta vazduhu da uđe, a istovremeno dopušta soku da izađe, pa to curenje soka iz ambalaže „prati“ fleksibilna kesa tako da je sok neprestano u vakuumu. Kada nema vazduha, nema ni oksidacije, pa samim tim ni kvarenja. Dug rok trajanja je osiguran pasterizacijom, a s obzirom na to da proizvod ne sadrži konzervanse ili bilo kakve stabilizatore, takva ambalaža omo-
gućava duži period čuvanja sokova na sobnim temperaturama, pa je tako njegova konzumacija sigurna čak 45 dana nakon otvaranja, dok bez otvaranja sok ostaje svež i bezbedan za upotrebu celu godinu.
Najveći deo Goranove proizvodnje je sok od jabuka, koji je samo ceđeni plod i ništa više. Bez dodatog šećera ili konzervansa. Kako kaže, pored svojih, koristi i jabuke drugih proizvođača, pošto matematika jasno pokazuje da zarad sirovinske baze ne treba podizati voćnjake, već činiti obrnuto, odnosno postojeću voćarsku proizvodnju nadograđivati takvim projektima. Upravo zbog toga, da bi mu prerađivački kapaciteti bili što duže uposleni, postoje i „Green garden“ sokovi od drugog voća, kao što su višnja, malina ili aronija, a veliku potražnju beleži i sok od paradajza.
– Nije teško proizvesti već naplatiti, to je kod nas najveće umeće. Pošto planiramo unapred, želja nam je da to ne bude sezonski posao, već da ga ima tokom cele godine, ili makar deset meseci – optimista je Gardijan.
Tekst i foto: Milić Miljenović