NA UŽARENOM PESKU RODIO GUBITAK Nekad je zova bila rentabilnije od grožđa, a evo kakva je sad situacija

Oni na tridesetak hektara neguju i zasade zove, kao alternativne voćne vrste. Od tropske žege i užarenog peskovitog tla spasa zovi nije bilo ni uz zalivanje sistemima kap po kap pa je rod desetkovan.

Jene Šerfeze pod voćem i vinovom lozom ima 20 hektara, a pored jabuka, dunja, bresaka i šljiva ima zasade alternativnih voćki mušmule i japanske jabuke. Proizvodnjom zove se bavi već skoro dve decenije. Prvi je na ovom području ušao u avanturu sa ovom alternativnom voćkom.

Dosadašnje iskustvo Šerfezea potvrdilo je da je bilo i uspešnih profitabilnih sezona, međutim, ove godine znatno umanjen rod je doveo u pitanje rentabilnost proizvodnje, do te mere da prihod od prodaje bobica zove neće pokriti troškove. 

- Ova sezona je užasno teška za sve voćke pa i za zovu. Računica pokazuje da prinos neće pokriti ni izdatke za potrošenu struju za zalivanje i za berače. Beremo zovu tek onako iz časti, da ovo malo roda ne ostavimo na stablima. Računica je čist gubitak, a na tržištu za kilogram zove nekako se postiže cena od 80 dinara. Pogodila nas je suša, a i svi troškovi su uvećani, tako da se mora racionalnije razmišljati kako da rentabilno poslujemo - kaže Šerfeze. Pošto je rod zove znatno umanjen zbog suše, to se odražava i na učinak berača, čija je satnica 350 dinara. Berači Jožef Berenji i Laslo Horvat Katai iz Horgoša potvrđuju da je zovu lakše brati nego grožđe. Kada zova rodi onda jedan berač u toku dana može da ubere 300 do 350 kilograma ploda, a u sušnoj godini kakva je ova, kada je znatno manje rodilo, toliko dnevno ubere četiri-pet berača.

 - Već petu godinu berem zovu, a za razliku od prethodnih godina zbog velike suše rod je slab, pa zbog toga i gazda ne može da plati veću satnicu. Zovu nije teško brati, ne trebaju merdevine, samo sa zemlje makazama se seku grozdovi sa bobicama - objašnjava Jožef Berenji.

Pod zasadima zove poljoprivredno gazdinstvo Jenea Šerfezea ima oko pet hektara, od čega su polovina novih zasada podignuti pre dve-tri godine i tek stasavaju za rod. Kada su agroekološki uslovi bili povoljniji na plantažama u punom rodu postizani su prinosi 10 do 12 tona po hektaru, što je pokazivalo da je uzgajanje zove na peskovitom području Subotičko horgoške peščare rentabilnije nego gajenja vinove loze i prodaje grožđa. U optimalnim agrotehničkim i agroekološkim uslovima, moguće je postići i prinos do 20 tona bobica zove po hektaru! 

Proizvodnja zove u Srbiji nije baš rasprostranjena, ali Šerfeze priča da je oduvek bio sklon eksperimentisanju sa alternativnim voćkama, pa je tako ušao i u eksperimentisanje sa zasadom zove. Pre njega zovom se na području Subotičko horgoške peščare niko nije bavio. Sadni materijal sa dozvolom resornog ministarstva uvezen je iz Mađarske, pa su se zasadi zove sorte Hazberg pokazali rentabilnim, mada je bilo i kriznih sezona, pa su neki voćari odustali već na početku eksperimenta i iskrčili podignute zasade. Nekolicinu proizvođača iz Horgoša i okoline motivisalo je to što je u proizvodnji zove manje uloženog rada, nego kod vinove loze ili drugih voćnih vrsta. Orezivanje se obavlja u novembru, posle se samo održava međuredni prostor i može se reći da je skoro kao organska proizvodnja, jer se jedino u proleće eventualno prska nekim bakarnim preparatom. Zovu može da ugrožava još jedino fomopsis što je i bolest grožđa, ali i kod grožđa se eliminiše sa jednim ili dva prskanja bakarnim preparatima, a što se lisnih vaši tiče nema velike opasnosti. Peskovita zemlja u ataru Horgoša pogodna je za zovu kojoj po potrebi pogoduje zalivanje ili ona svojim korenovim sistemom nalazi vlagu, međutim ne voli da se nakon obilnih kiša nađe u bari.

Zova se koristi u farmaceutske svrhe, u prehrambenoj industriji i kozmetici, ali i za pečenje rakije zovovače, koja je veoma na ceni. Prema rečima Šerfezea poznato je da ima 75 načina primene zove i u odnosu na druge vrste odmah je iza Aloe vere, za koju se zna da ima više od  150 načina primene. Otkupljivači i prerađivači su zainteresovani i za cvet zove, međutim, Jene Šerfeze i ostali proizvođači sa severa Bačke kažu, da kada je godina rodna, ako se sačeka kraj avgusta berba plodova zove donosi čak šest-sedam puta veći prihod.

Šerfeze ukazuje da kod nas nema organizovanog otkupa i prerade. Zbog toga su proizvođači prinuđeni da se sami snalaze za plasman. Već u susednoj Mađarskoj ove godine je naglo povećana potražnja i otkupljivači i prerađivači uz cenu nešto veću od jednog evra za kilogram, šalju gajbice za berbu i šlepere za prevoz.   

Milorad Mitrović