НА УЖАРЕНОМ ПЕСКУ РОДИО ГУБИТАК Некад је зова била рентабилније од грожђа, а ево каква је сад ситуација

Они на тридесетак хектара негују и засаде зове, као алтернативне воћне врсте. Од тропске жеге и ужареног песковитог тла спаса зови није било ни уз заливање системима кап по кап па је род десеткован.

Јене Шерфезе под воћем и виновом лозом има 20 хектара, а поред јабука, дуња, бресака и шљива има засаде алтернативних воћки мушмуле и јапанске јабуке. Производњом зове се бави већ скоро две деценије. Први је на овом подручју ушао у авантуру са овом алтернативном воћком.

Досадашње искуство Шерфезеа потврдило је да је било и успешних профитабилних сезона, међутим, ове године знатно умањен род је довео у питање рентабилност производње, до те мере да приход од продаје бобица зове неће покрити трошкове. 

- Ова сезона је ужасно тешка за све воћке па и за зову. Рачуница показује да принос неће покрити ни издатке за потрошену струју за заливање и за бераче. Беремо зову тек онако из части, да ово мало рода не оставимо на стаблима. Рачуница је чист губитак, а на тржишту за килограм зове некако се постиже цена од 80 динара. Погодила нас је суша, а и сви трошкови су увећани, тако да се мора рационалније размишљати како да рентабилно послујемо - каже Шерфезе. Пошто је род зове знатно умањен због суше, то се одражава и на учинак берача, чија је сатница 350 динара. Берачи Јожеф Берењи и Ласло Хорват Катаи из Хоргоша потврђују да је зову лакше брати него грожђе. Када зова роди онда један берач у току дана може да убере 300 до 350 килограма плода, а у сушној години каква је ова, када је знатно мање родило, толико дневно убере четири-пет берача.

 - Већ пету годину берем зову, а за разлику од prеthodnih година због велике суше род је слаб, па због тога и газда не може да плати већу сатницу. Зову није тешко брати, не требају мердевине, само са земље маказама се секу гроздови са бобицама - објашњава Јожеф Берењи.

Под засадима зове пољопривредно газдинство Јенеа Шерфезеа има око пет хектара, од чега су половина нових засада подигнути пре две-три године и тек стасавају за род. Када су агроеколошки услови били повољнији на плантажама у пуном роду постизани су приноси 10 до 12 тона по хектару, што је показивало да је узгајање зове на песковитом подручју Суботичко хоргошке пешчаре рентабилније него гајења винове лозе и продаје грожђа. У оптималним агротехничким и агроеколошким условима, могуће је постићи и принос до 20 тона бобица зове по хектару! 

Производња зове у Србији није баш распрострањена, али Шерфезе прича да је одувек био склон експериментисању са алтернативним воћкама, па је тако ушао и у експериментисање са засадом зове. Пре њега зовом се на подручју Суботичко хоргошке пешчаре нико није бавио. Садни материјал са дозволом ресорног министарства увезен је из Мађарске, па су се засади зове сорте Хазберг показали рентабилним, мада је било и кризних сезона, па су неки воћари одустали већ на почетку експеримента и искрчили подигнуте засаде. Неколицину произвођача из Хоргоша и околине мотивисало је то што је у производњи зове мање уложеног рада, него код винове лозе или других воћних врста. Орезивање се обавља у новембру, после се само одржава међуредни простор и може се рећи да је скоро као органска производња, јер се једино у пролеће евентуално прска неким бакарним препаратом. Зову може да угрожава још једино фомопсис што је и болест грожђа, али и код грожђа се елиминише са једним или два прскања бакарним препаратима, а што се лисних ваши тиче нема велике опасности. Песковита земља у атару Хоргоша погодна је за зову којој по потреби погодује заливање или она својим кореновим системом налази влагу, међутим не воли да се након обилних киша нађе у бари.

Зова се користи у фармацеутске сврхе, у прехрамбеној индустрији и козметици, али и за печење ракије зововаче, која је веома на цени. Према речима Шерфезеа познато је да има 75 начина примене зове и у односу на друге врсте одмах је иза Алое вере, за коју се зна да има више од  150 начина примене. Откупљивачи и прерађивачи су заинтересовани и за цвет зове, међутим, Јене Шерфезе и остали произвођачи са севера Бачке кажу, да када је година родна, ако се сачека крај августа берба плодова зове доноси чак шест-седам пута већи приход.

Шерфезе указује да код нас нема организованог откупа и прераде. Због тога су произвођачи принуђени да се сами сналазе за пласман. Већ у суседној Мађарској ове године је нагло повећана потражња и откупљивачи и прерађивачи уз цену нешто већу од једног евра за килограм, шаљу гајбице за бербу и шлепере за превоз.   

Милорад Митровић