KOTRLJANJE RAVNICOM  U stočarstvu se računa na duže staze

Gazdinstvo nije veliko, svega deset hektara i još dva hektara uzeta u arendu, gde se seje soja, kukuruz i povrće.

- Ranije smo gajili lubenice na tri jutra, ali smo odustali i preorijentisali se na povrtarsku papriku, paradajz i pasulj, a nekad posejemo i kukuruz šećerac. Pod paprikom je ove sezone više od dva jutra, pola jutra je zauzeo pasulj, a povrh toga bavimo se tovom svinja - saznajemo od domaćina. Jovana Đurđevića.

Supruga Zorica je rodom iz Stejanovaca, kaže da ju je Jovan “prevario” da u četvrtoj godini napusti povrtarski smer u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Rumi. Jovan na to dodaje da nije loše odabrao ni što je izabrao Zoricu, niti što je posle osmoljetke ostao na selu da se bavi paorlukom.

- Ponovo bi isto uradio jer sam poslove u poljoprivredi zavoleo od malih nogu, pošto su i roditelji bili poljoprivrednici, bavili se i ratarstvom i stočartsvom. U oborima držimo osam do deset krmača i ono što oprase to utovimo, godišnje do 170 svinja - napominje Jovan.

Prema njegovim rečima imamo veliki uvoz povrća, a uvozi se sve i svašta… 

- Ranije kada se uvozilo, to je bila kvalitetna roba, a danas nam krompir i pasulj stižu iz Kazahstana, krastavce i paradajz iz Albanije, pa se obezvređuje trud nas povrtara i ljudi odustaju od proizvodnje. U susednim Žar­kovcima bilo je ranije 200 jutara pasulja, sada svega na jednom jutru, u Malim Radincima ga jedino mi imamo, a ostali ga ne seju ni za svoje potrebe – tvrdi naš sagovornik.

Đurđevićima se povrtarstvo pokazalo isplativim, posebnno paprika, koja kada prispe najviše se proda od kuće, a veoma je tražena, malo se zadržavaju na pijacama. Mušterije dolaze od Ugrinovaca i Vojke do Novog Sada. Zasađeno je i 800 strukova paradajza, sa kojih će se ubrati oko pet tona roda...

Supruga Zorica naglašava da se nije pokajala udajom u Male Radince, a da su ljubav i sloga najvažniji za uspeh porodice.

- Bitno je da se slažemo i vredno radimo, zadovoljni smo sa decom i unucima. Sin je sa porodicom ostao sa nama, posla na imanju ima za celu porodicu. Sin se još bavi fotografijom, snajka prodajom posuđa, a ćerka se udala i živi i radi u Novom Sadu - otkriva Zorica. 

Jovan kao Avion

U Malim Radincima i okolini Jovana Đurđevića svi znaju po nadimku Avion, a dobio ga je u vreme dok je uslužno drugima pružao usluge poljoprivrednim mašinama, pa jedan posle setve pšenice pričao po selu da sam se po njivi razleteo kao avion. Dođe nekom prilikom stariji paor kooperant iz susednog Dobrodola u Zadrugu u Male Radince, prijavi da mu se seje žito, a direktor mu kaže da će sve biti u redu. “Doći će Avion da ti poseje žito!”

- Nailazim, kad deda ide iz kancelarije direktora i krsti se. Veli, da direktor nije kako treba, da će doći Avion da mu poseje žito. Uverava me da zna da se avionom baca veštak i prskaju usevi, a da seje žito, nije čuo. Laknulo mu je kada sam rekao da mene zovu Avion i da ću ujutro doći da obavim setvu - ispričao je Jovan Đurđević.

Zoricin i Jovanov sin Dimitrije Đurđević se okušao nakon odslužene vojske kao snimatelj oko godinu i po dana u “Sremskoj televiziji” iz Šida, ali je uvideo da hleba i egzistencije “nema bez motike”, pa su snimanja kamerom i bavljenje fotografijom ostali hobi.

- Pošto je otac hteo da smanji proizvodnju jer je već u godinama, napustio sam televiziju i vratio se poljoprivredi, da povećamo proizvodnju. Mlađi iz moje generacije 35 do 40 godina iglavnom svi rade u firmama u gradu, a ostali su na selu blizu Rume koja je na sedam kilometara, Novi Sad je na 35, Beograda na 50 kilometara, pa putuju na posao a gazdinstva im ovde propadaju... – kaže Dimitrije.

Rod kukuruza i soje ide u stočartsvo, kroz tov svinja, kojem je gazdinstvo porodice Đurđević posvećenije prethodne dve dece­nije, od kada su smanjili neke poslove u ratarstvu i pružanju usluga drugima.

- Više vremena sada provodim kod kuće u oborima, gde učinak zavisi od godine do godine. Bilo je perioda kada nije bilo zarade, pa kada mnogi odustanu i smanje stočni fond, popravi se cena i bude koristi. Zbog toga se računica u stočartsvu mora svoditi na duži period, moraš biti prisutan stalno u poslu, da ne propustiš te dobre godine kada se zarađuje. Nekada zavisi i od države, pa tako sada se svinje manje uvoze zbog epidemije korona virusa, pa dobro prolazimo - kaže Jovan.

Gazdinstvo porodice Đurđević spada u manje, a Jovan smatra da su u sadašnjim prilikama gazdinstva sa malim posedima u najgorem položaju, jer sve mere i ustupke prilagođavaju velikim gazdinstvima.

-  Nikad nisi načisto šta od podsticajnih sredstava možeš da ostvariš. Hteo sam da kupim sejalicu, jer je ova koju imam stara više od dve decenije. Kad sam pre mesec i po dana pitao, ništa nisu znali za povraćaj sredstava, pa onda posle toga odobre da mogu i oni koji su kupili unazad šest meseci. Uglavnom imamo svu neophodnu mehanizaciju koja nam treba, izuzev kombajna. Trebalo bi pre svega razvijati manja poljoprivredna gazdinstava, jer veliki su se već razvili i ojačali. Evo, nas šestoro je u kući u poljoprivredi, računajući i unuke, valjalo bi da možemo povećati posed bar za deset hektara. Sada vidim kao problem što oni koji su do juče bili mlađi domaćini sa 20 ili 25 hektara, zapošljavaju se u fabrikama u Rumi i rade za male plate, jer kao mala gazdinstva ne mogu da opstanu. Mi uspevamo da funkcionišemo jer sve što imamo urađeno je ranije, pa iako se bavimo svim i svačim, opet je to što se zaradi malo, jer sam traktore koje sada vozimo kupio pre 30 godina i jedino u njih mogu da ulažem, kuću smo napravili 1982. godine, a šupe i svinjce malo kasnije, kada smo uvideli da će sin ostati sa nama u poljoprivredi. Da je malo drukčije, verovatno bih još ulagali - ukazuje Jovan Đurđević. 

  Milorad Mitrović