Pejanović: Nužan nam je ekonomski realizam

naniže ako se posmatra samo proizvodnja u decembru u odnosu na lanjski decembar čak 27,3 odsto. Iako se nekakvo obrazloženje može pronaći u „prolaznim oscilacijama” (recimo, u decembru 2015. praktično više nije bilo prerade šećerne repe, jer je lane ukupna proizvodnja slatkog korena bila svega 60 odsto one iz 2014), ipak je reč o podacima koji bi morali da predstavljaju znak za uzbunu u celom agro sektoru...

– „Crvena lampica“ naše agroprivrede odavno je upaljena, ali upozorenja ne pomažu – kaže za „Dnevnik” ekonomista dr Radovan Pejanović, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. – Mi nismo hteli do sada da prihvatimo razvojnu viziju zasnivanu na agrobiznisu i hrani i „oko hrane“, već smo se uporno opredeljivali za druge sektore i delatnosti. Pri tome zaboravljamo ili nećemo da shvatimo da mi za agrobiznis i ruralni razvoj imamo komparativne prednosti koje je potrebno pretvoriti u konkurentske prednosti.

Po profesorovim rečima, spcifičnost poljoprivrede jesu sezonska kolebanja i tzv. agrarni ciklusi kao i uticaj klimatskih promena. Ali, napominje, njihov uticaj u ovom konkretnom slučaju, kada govorimo o padu proizvodnje u prehrambenom sektoru, nije bio presudan...

– Presudno je to što smo zanemarivali ulaganja u poljoprivredu, prehrambenu industriju i agrobiznis, posebno u periodima kada se moglo. Doduše, ukupno uzev udeo državne pomoći u Srbiji je relativno visok - 2,7 odsto BDP-a u 2014. u odnosu na jedan odsto koliko je iznosio u razvijenim zemljama i još je povećan u 2015, ali je i dalje neravnomerno raspoređen, o čemu svedoče Železara Smederevo i druga javna preduzeća. 

Okom statistike lane je iz Vojvodine, posmatrano u američkim dolarima, ostvaren izvoz za 13,8 odsto manji nego u 2014, ali ako se kao računica izvodi u evrima, eksport je zapravo porastao za 3,2 odsto u odnosu na 2014. A dobar deo vojvođanskog izvoza “otpada” na prehrambeni sektor...

– To što agrar nekoliko godina unazad beleži suficit u spoljno-trgovinskoj razmeni ne govori o našim sposobnostima već o našim komparativnim prednostima – zaključuje prof. Pejanović. – Ugledajmo se na zemlje koje ne raspolažu, ni približno, sa tim „zlatnim resursom“ - obradivim zemljištem, kao recimo Holandija, koje ostvaruju neuporedivo veće rezultate u spoljnotrgovinskoj razmeni agrarnim proizvodima. To nas, dakle, samo uverava da su nam tu šanse. U hrani i oko hrane, u agrobiznisu, u agrarnom preduzetništvu, u multifunkcionalnoj poljoprivredi, u organskoj proizvodnji hrane... Potrebna nam je svest o tome, potrebni su nam stvaralački impuls i kreativna energija. A toga imamo, posebno među mladim školovanim ljudima, na univerzitetima gde se kreira znanje. A znanje i pametna orijentacija mogu nas izvući iz ove „jaruge“ u koju smo upali. Potrebne su, stoga, promene od „vrha do dna“ u društvu, posebno promene u shvatanjima i odgovornostima. Problem su, međutim, otpori promenama na svim nivoima, koje moramo prevladavati.

Sumirajući stanje u prehrambenoj industriji, ali i prilike s kojima se suočavaju poljoprivredna gazdinstva, pogotovo kada se ima u vidu aktuelno nezadovoljstvo subvencijama planiranim za ovu godinu, dobar deo agronoma već upozorava na to da je teško sa puno optimizma gledati na agrarnu 2016...

– Što se tiče ove godine, o ekonomskom optimumu ne može se govoriti – navodi prof. Pejanović. – Nužan nam je ekonomski realizam. A on je surov. Stanje privrede je izuzetno teško. Izrazito visok fiskalni deficit uz brz rast javnog duga naterao nas je da prihvatimo MMF kao „stečajnog upravnika“. Ekonomska, migrantska, politička i druge krize su ogroman teret za iscrpljenu, devastiranu, razorenu i nereformisanu srpsku privredu. Nizak i opadajući nivo investicija uz visok nivo nezaposlenosti prateće su pojave naše privrede, i to u dužem vremenskom periodu. Pri tome je pad proizvodnje praćen padom tražnje i životnog standarda stanovništva, što nas je uvelo u začarani krug iz koga se teško izvlačimo.

U tom okvir posluju i poljoprivreda i agroprivreda, konstatuje dr Pejanović, i moraju da dele sudbinu i opšte stanje u kome se već dugo vremena Srbija nalazi. A to opšte stanje je teško, dodaje sagovornik „Dnevnika”...

– Kako od 2001. do 2015. imamo silazni trend prerađivačke industrije - i prehrambene, kao njenog dela - onda je jasno da ne možemo i ne smemo gajiti lažna očekivanja. No, ne bismo smeli, isto tako, ni da padamo u poslovni pesimizam, da „dižemo ruke“, da padamo u razočarenja i beznađe. Moramo angažovati sve svoje snage i energiju da pomognemo da nam se „kuća ne uruši“. Sada je i s tim u vezi potreban ekonomski patriotizam i visoka društvena svest, a ne politizacija i manipulacija zarad političkih poena ove ili one političke stranke. U svakom slučaju, kada je reč o nezadovoljstvu paora, ono je opravdano i Vlada je dužna da ga ublažava, a ne raspiruje, odnosno morala bi da se trudi da bar stvori podsticajni ambijent, ako već ne može da izdvoji više sredstava za poljoprivredu.

Miroslav Stajić