Poslodavci traže radnike, ali za najminimalnije plate
NOVI SAD: Gotovo svakodnevno na izlozima prodavnica, butika, radnji, na društvenim mrežama, u oglasima, ali i na banderama, autobuskim stanicama, može se pročitati da su potrebni radnici. Najviše je ponuda za rad u prodavnicama, restoranima, pekarama, a kako stvari stoje, radnici su uvek potrebni, odnosno izgleda da je izmena radnika na tim mestima velika.
Razloga za to je mnogo – od visine plate do trajanja radnog dana, pa je sasvim sigurno da, čim se pojavi malo bolja ponuda, zaposleni promeni radno mesto.
O tome nerado pričaju i radnici i poslodavci, a svako iz svog razloga. Poslodavci se uglavnom žale na to da me mogu odmah da prime radnike, da radije primaju po preporuci i ako neko nekog zna, da mora proteći probni rad da bi se uverili u to kako novi radnik radi.
Radnici, s druge strane, ukazuju na to da su gazde vrlo često široke ruke kad se razgovara o prijemu, da obećavaju više plate nego što ih na kraju meseca isplate, da zarade često kasne i da su uglavnom minimalne, da neretko rade duže od osam sati, što se na plati ne vidi.
Prodavaci jesu traženi, ali da bi se obavljao taj posao, uopšte nije nužno da se poseduje ta struka. Zato i ne čudi što u pekarama, buticima, radnjama rade gimnazijalci, ili oni koji imaju bilo koju srednju školu, ali i mnogi s višim obrazovanjem koji su ostali bez posla pa se prihvataju onog koji mogu dobiti.
Oni stariji od 50 godina uglavnom ćute i rade i spremni su da trpe mnogo više nego mlađi, koji se lakše odlučuju da promene radno mesto.
Radim u butiku već desetak godina, imam slobodno samo nedelju, ali nemam izbora, kaže jedna prodavačica.
Ipak, radim, veoma često i mnogo duže od osam sati jer mlađe koleginice, posebno trgovkinje, odlaze čim im se ukaže prilika – a uglavnom je presudna zarada jer je radno vreme slično u svim radnjama, priča naša sagovornica.
Izvesno je da je ponuda radne snage daleko veća nego ponuda radnih mesta i da su, ponekad, gazde spremne da plate više ako neko ima iskustva i kvalitete koji su potrebni.
Tako je, recimo, kuvara, prilično teško naći, posebno ako mu se nudi zarada od 25.000 dinara, što nije retko.
Javio sam se na oglas u jednom od novosadskih hotela za radno mesto kuvara, imam višegodišnje iskustvo u zemlji i inostranstvu i veoma sam bio iznenađen ponuđenom platom od 25.000 dinara, koju sam, naravno, odbio, kaže naš sagovornik.
Sigurno je da zadovoljan radnik – i platom i radnim vremenom i odnosom na koji naiđe na novom radnom mestu – ima i mnogo bolje rezulate rada.
O tome svedoči i to što mnogima nije presudna zarada već im je važnija atmosfera u kojoj se radi i kvalitetan odnos s kolegama. Ipak, tako nešto sebi mogu da dozvole samo oni čije su struke veoma tražene – pre svega zaposleni u IT sektoru, gde su plate više od prosečnih i gde nekoliko hiljada dinara ne pravi veliku razliku ukoliko je atmosfera za rad dobra – ili pak loša.
Prema njegovim rečima, iako je to izuzetno niska plata za bilo koji posao, sasvim je sigurno da za kuvara s iskustvom, koji svakodnevno priprema hranu, nije odgovarajuća.
Mislim da bi poslodavci, bez obzira na to o kojem poslu da je reč, trebalo mnogo više da misle o tome kakav im je radnik potreban i šta žele da dobiju angažujući ga. Nažalost, to najčešće nije slučaj, a rezultat je brza izmena radnika, zaključuje naš sagovornik.
Dok to ne postane pravilo, neće biti neobično da u kafićima, buticima... rade profesori stranih jezika ili istorije, grafičari... da se radnici često menjaju, da oni koji dobro savladaju posao odu, da dođu novi koji tek počinju da uče, pa nauče, pa odu, a istaju samo stariji i oni koji nemaju izbora.
D. Mlađenović
