Zanatstvo nestaje, kao i modistkinje, užari, farbari...

Retko nosimo obuću na popravku, a kada nam se pokvari sat, kupimo novi, ili ga uopšte ni ne nosimo kad imamo mobilni telefon. Od garderobe nosimo samo konfekciju jer je zbog pada životnog standadra isplativije kupiti gotovi deo odeće, nego platiti dobrog krojača da sašije pantalone, kaput ili odelo. Umesto krojačkih salona sada opstaju krojačke radnje, u koje ulazimo radi sitnih prepravki. Nekada su postojale i modistkinje, krznari, juveliri, ali i užari, vunovlačari, farbari...

Problem je što sada niko ne zna da kaže koliko ima registrovanih zanatskih radnji, niti taj podatak imaju udruženja zanatlija ili Agencija za privredne registre.

Informacije o tome ne postoje jer prilikom registracije zanatske radnje ne postoji šifra delatnosti pod kojom se upisuju zanatlije i u sklopu te šifre nema podšifre za razvrstavanje zanata. Sve zanatlije registruju se u Agenciji za privredne registre pod pretežnom šifrom delatnosti pod kojom se upisuju svi, i zanatlije, i trgovci, i ugostitelji, i advokati…

– Zakon o klasifikaciji delatnosti ne prepoznaje nomenklaturu pa ne možemo znati koliko ima zanatskih radnji, ni majstora-zanatlija, ne zna se ni koji se zanati gase, a koji opstaju, za kojim zanatima postoji potreba, već zaključke donosimo na osnovu onoga što vidimo ili čujemo u međusobnim kontaktima – kaže sekretar Udruženja zanatlija Novog Sada Veljko Anđelić. – Zato nemamo ni podatak o tome koliko zanatstvo učestvuje u stvaranju bruto društvenog dohotka jer zanat predstavlja proizvod i uslugu i kao takav je važan činilac svake privrede.

Zanatlije, kaže Anđelić, dugo ukazuju na taj propust prilikom registracije i traže da se status zanatstva popravi donošenjem zakona o zanatstvu, da bi se ta grana privrede podigla na zelene grane i više ne narušavala. Jedino naša zemlja, u odnosu na sve u okruženju i dalje od nas, nema zakon o zanatstvu. Bilo je pokušaja, ističe, da se zakon donese, urađena su dva nacrta, 2006. i 2010. godine, ali nijedan nije ušao u skupštinsku proceduru pa je možda sada trenutak da se otvori i to pitanje jer u sveukupnim pokušajima da se privreda pokrene treba misliti i na zanatstvo kao važan segment stabilnosti svake privrede.

Anđelić kaže da je potreban zakon kao i u zemljama u EU, treba nam praktičan zakon, usmeren ka privredi, koji će odrediti položaj, mesto i ulogu zanatstva, obrazovanje kadrova, uslove rada...

– Pošto sve zemlje imaju zakon o zanatstvu, potrebno je samo da iz njihove regulative uzmemo primere koji su se u praksi pokazali kao dobri, a ono što nije dobro da izbegnemo – smatra Anđelić. – Regulativa mora da sadrži postojanje zanatske komore s javnim ovlašćenjima, i da komora bude ravnopravan partner u raspravama o zanatstvu i zanatlijama.

– Na delu je višedecenijsko urušavanja zanatstva, premda ima nekih pomaka, koji su, ipak, neodovoljni da se status popravi – navodi Anđelić. – Lokalne samouprave i Republika se trude da pomognu koliko je to u njihovoj nadležnosti, ali to čine, pre svega, zainteresovanima za očuvanje zanata koji su gotovo izumrli. Podstiču i otvaranje novih zanatskih radnji, ali se majstori koji već imaju zanatsku radnju ne subvencionišu da šire i unapređuju posao. Podsticaji se daju na godinu što nije dovoljno da zanatlije ojačaju.

Zakon o dualnom obrazovanju, kaže Anđelić, nije doneo rešenje u pogledu školovanja zanatlija jer je prilagođen preduzećima kojima je potrebna radna snaga za deo proizvodnje.

– Da bi neko postao majstor – dobar zanatlija, mora proći praksu, tri godine se obučavati, prvo biti šegrt na obuci, pa majstorski pomoćnik – kalfa i naposletku, po položenom praktičnom ispitu, steći „majstorsko pismo” – diplomu da je zanat izučen – objašnjava naš sagovornik.

Z. Delić