Što duži stečaj, šansa za privatizaciju manja

Premijerka Vlade Srbije Ana Brnabić najavljuje da će u naredne dve nedelje biti nađeno rešenje i za  „Magnohrom” Kraljevo, a da je podizanje i drugih brendova među kojima su “ Toza Marković” u Kikindi, BIP i “ Ikarbus” priroritet srpske vlasti. Prema njenim rečima, stečajevi se moraju završavati, a postoje i potencijalni kupci.

Treba podstiti da prema poslednjim podacima Agencije za licenciranje stečajnih postupaka u Srbiji ima 2.069 stečajnih postupaka, koji na konačno rešenje čekaju znatno duže od IMT-a. Naime, IMT je u stečaju bio od septembra 2015. godine, a tačka je stavljena ovih dana, što se može smatrati dobrim prolaznim vremenom, s obzirom da stečajni postupci traju i više od decenije i po. Čak u 15 aktivnih slučajeva stečajni posutpci traju između 15 i 22 godine.

Stečaj  je više od decenije trajao u Kombinatu “Servo Mihalj” u Zrenjaninu, najvećem proizvođaču hrane u SFRJ. U ovom preduzeću bilo je 42 fabrike, radilo je 24.000 radnika, a sarađivalo se s 25.000 kooperanata. Stečaj je pre dve godine otvoren i u Elektronskoj industriji Niš i to posle 69 godina postojanja i rada. Ovaj gigant je osamdesetih godina prošlog veka zapošljavao više od 28.000 radnika i imao 102 firme.

Industrija motora Rakovica, u kojoj je nekada radilo 7.700 radnika, a pred stečajem, u koji je otišla pre godinu dana, ostalo ih je šezdesetak.  Na kraju se bavila uglavnom proizodnjom motora za traktore domaće proizvodnje, te je za IMR dobra vest da je IMT dobio kupca. 

Za razliku od ovih giganata, koji su relativno kratko u stečaju, nekada čuvena Beogradska konfekcija – Beko otišla je u stečaj još 2003. godine. Stečaj traje 15 godina, a bivši radnici i akcionari traže da se podeli prihod od do sada prodate imovine – oko 29 miliona evra, na ime besplatnih akcija. Rešenja još uvek nema.

Srpska industrija, koja je imala sigurno tridesetak jakih i poznatih giganata, u poslednje dve decenije  je ostala bez oko 600.000 radnih mesta. Niame, 1989. godine u industriji je bilo oko milion zaposlenih, 2011. godine u ovom sektoru radilo je svega 370.000 radnika. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić smatra da je većina nekada poznatih srpskih giganata propalo u procesu restrukturiranja, kada je izgubili vezu s dobavljačima i kupcima. On ističe da su njihovo mesto zauzeli drugi,  te da je sada preostalo samo da ih država skine s grbače jer je sve jasnije da za mnoge od njih kupaca zapravo neće ni biti.

- Naši nekada poznati giganti su platili ceh modela razvoja koje su izabrale novodemokratske vlasti posle 2000. godine, kada su smatrale da će pristup evropskom tržištu i privatizacija, odnosno dolazak stranaca, rešiti sve probleme. Pokazalo se da je najveća žrtva takvog pristupa bila industrija - ocenio je profesor Savić.

Od nekada moćnih srpskih giganata, ocenjuje Ljubodrag Savić, preživeli su Železara u Smederevu, Valjaonica bakra i aluminijuma u Sevojnu, a rešenja se još uvek traže sa RTB Bor, PKB, hemijski kompleks u Pančevu i Kikindi. On ističe da je preživela uglavnom namenska industrija, kao i fabrike duvana, cementa i pojedine pivare i šećerane koje su prvih godina privatizovane. Sve posle toga što je nuđeno na prodaju, išlo je uglavnom veoma teško, istakao je Savić.

Do ekonomske krize, 2008.godine, u Srbiju je po raznim osnovama ušlo 129 milijardi dolara, od kojih svega 59 milijardi od izvoza. Ostalo su, ukazuje Savić, bile doznake, donacije, direktne strane investicije, sredstva od privatizacije.

- Posle ekonomske krize smo došli u dramatičnu situaciju da taj javni dug jedino možemo vratiti iz takozvanih razmenjih dobara, a to su proizvodi industrije i poljoprivrede. A šta da izvezemo kad nemamo domaću industriju. Bez ozbiljnog koncepta industijalizacije u nekom narednom periodu, naslonjenog na domaću sirovinsku osnovu, Srbija nema nikakve šanse da dugoročno servisira svoj javni dug, da dugoročno obezbeđuje visoke i održive stope rasta – kaže Savić.

LJ. Malešević