Registar loših direktora dobro krenuo pa stao

Najveći poreski dužnici, čija je imena Poreska uprave Srbije objavila na svom sajtu, zaključno s dugovima do 31. decembra prošle godine, dugovali su desetine milijardi dinara.

Pošto je reč o biznismenima i kompanijama koje se već nekoliko godina pojavljuju kao najveći poreski dužnici, moglo se očekivati da se neko od njih nađe u registru loših direktora, koji se od juna 2016. godine vodi u Agenciji za privredne registre. No, očekivanja se baš i ne poklapaju s dostupnim podacima u bazi APR-a jer ona jednostavno još uvek nije zaživela u punom kapacitetu zbog kojeg je ustanovljena.

U elektronskoj bazi loših direktora koji su svojim poslovanjem uništili preduzeća, prevrili partnere ili zaposlene, mogu se naći i vlasnici firmi, članovi nadzornih i upravnih odbora. Mogu, ali to u praksi nije tako. Odmah po otvaranju baze APR-a  bilo je jasno da iz nje javnost i zainteresovani poslovni partneri neće moći da provere ko je dobar direktor, a ko loš. Jer, po Zakonu o Centralnoj evidenciji privremenih ograničenja prava lica registrovanih u Agenciji za privredne registre, odnosno bazi loših direktora, bilo je jasno da će se moći videti podaci samo o onim fizičkim licima kojima su izrečene mere zabrane i mere bezbednosti u sudskim postupcima. Drugim rečima, u „registru loših direktora” mogu se naći samo oni kojima je sud izrekao meru zabrane poslovanja, a u praksi sudovi jedva godišnje izreknu dvadesetak takvih mera. 

Po podacima Poreske uprave Srbije, državi za porez duguje 389 aktivnih firmi, koje pojedinačno duguju od 20 miliona do dve milijarde dinara. Đerđ Pap, takođe jedan od bivših direktora u Poreskoj upravi Srbije, objašnjava da poreski dug bez doprinosa zastareva za pet godina, najkasnije deset, i on mahom čini petinu ukupnog duga. Dodaje da hoće da veruje da nema onih dužnika koji namerno čekaju da im dug zastari, pogotovo što sada Poreska uprava može u svakom času da ispostavi opomene za neizmirene dugove.

Čim je registar diskvalifikovanih direktora, članova nadzornih i upravnih odbora i drugih zastupnika proradio, u njemu se našlo 271 preduzeće. Toliko je u junu 2016. godine bilo upisano u centralnu evidenciju APR-a i njihovim direktorima privremeno su ograničena prava – od preregistracije firme, pa do raspolaganja novcem, već u zavisnosti od sankcije zbog koje su se i našli u tom registru.

Iako se tada očekivalo da će novi registar privremenih ograničenja prava da se napuni rukovodiocima firmi koje krše propise, većina registrovanih se na tom spisku nije našla zbog sudskog rešenja i presuda, već zbog sprovođenja poreskih kontrola. Tako se na listi diskvalifikovanih našlo stotinak mahom poreskih prekršilaca pa je već onda bilo jasno da će samo od ažurnosti poreskih vlasti zavisiti da li će se neko preduzeće naći u centralnoj evidenciji privremenih organičenja prava. Pošto sama Poreska uprava nije više od godinu i po objavila spisak najvećih poreskih dužnika, jasnije je zašto mnogi od loših direktora nisu u njoj.

Valja podsetiti i na to da je registar privremenih ograničenja rukovodilaca u startu bio mnogo ambicioznije zamišljen i da je sada jasno da mnoge odredbe koje nisu preživele javnu raspravu danas dobro dođu. Jer, u Nacrtu zakona bilo je predviđeno da se u bazu upisuju i direktori koji su firme namerno gurnuli u stečaj, kao i oni koji su firme uveli u blokadu računa iz koje ne mogu da izađu 120 dana u kontinuitetu. Ni ta stavka nije uvršćena u konačnu verziju zakona.

Za ekonomistu Ljubomira Mayara, Srbija ne treba da izmišlja ništa novo, već samo da primeni ono što mnoge zemlje odavno primenjuju, a to znači da se vodi istorija poslovnih dogodovština.

– To je važan izvor informacija za sve koji zapošljavaju menayere. Najpre se proveri njihova biografija – objasnio je profesor Mayar. – Kod nas se odomaćila masovna pljačka drugih firmi. Osnuje se preduzeće, potom se uvali u dug. Ukoliko ima više firmi, izabere jednu na koju prebacuje sav kapital. To bi trebalo i zakonom tretirati kao ozbiljan prestup.

LJ. Malešević