PLAĆANJE DINA KARTICOM Slip bez potpisa rizičan za trgovce, ne za kupce

Osim kartica iz programa stranih kompanija „Viza” i „Masterkard”, sve češće se plaća i domaćom platnom „dina” karticom, koju imaju gotovo svi korisnici tekućih računa. Međutim, potrošači koji izmiruju svoje novčane obaveze „dinom” sve češće se žale na to da im prodavci, nakon što obave novčanu transakciju, ne traže da potpišu slip, odnosno papirić koji je verifikuje. Korisnici „dina” kartice plaše se da takvo ponašanje može otvoriti vrata zloupotrebama. Međutim, kod plaćanja bez potpisa više su ugroženi trgovci nego oni koji tako izmiruju svoje obaveze.

„Dina” koja se kod nas izdaje je magnetna kartica. Može se izdati i verzija te kartice s čipom, ali banke to retko rade, iako je kartice s čipom teže zloupotrebiti. „Viza” i „masterkard” kartice često su na meti organizovanih krađa, a čip tu pomaže da se zloupotrebe spreče, ili bar otežaju. Domaće kartice poput naše „dine” su manje na meti prevaranata pa je zato magnetna verzija uobičajena. Slično je i s drugim domaćim karticama u regionu.

Prilikom plaćanja magnetnom karticom, onaj ko je prima dužan je da proveri da li se potpis potrošača slaže s onim koji je ispisan na kartici. Ukoliko to ne uradi, primalac preuzima na sebe rizik transakcije. Prva na listi odgovornih je banka koja je karticu izdala. Po odredbama našeg Zakona o platnom prometu, potpis služi za potrebe eventualnih naknadnih kontrola. Trgovac treba da uporedi potpis na kartici i onaj koji je na slipu da bi se uverio u to da je tansakcija obavljena uredno. Ukoliko ne postupi tako, preuzma na sebe odgovornost u slučaju spora ako se pokaže da je transakcija obavljena bez saglasnosti korisnika kartice.

Zašto su onda trgovci neoprezni i ne traže potpis potrošača  kada je to u njihovom interesu? Kako će oni postupiti zavisi od interne procene rizika, odnosno oni procenjuju da li će doći do osporavanja i problema s potrošačem i bankom. Naime, ispred kasa se često stvaraju redovi pa detaljno upoređivanje brojeva i te kako doprinosi zastoju i nervozi kupaca. Da bi ubrzali plaćanje, trgovci često ne zahtevaju da kupac potpiše slip za „dinu”. To se najčešće događa u marketima pošto su računi, odnosno iznosi koji se plaćaju u proseku mali, kao i u manjim radnjama u komšiluku, gde se prodavci i mušterije dobro znaju, imaju poverenje jedni u druge, transakcije su obavljene bezbroj puta bez ikakvih teškoća.

Zloupotrebe platnih kartica predstavljaju ozbiljan biznis s one strane zakona. Dešavalo se i kod nas da se na bankomatima pronađu „libanske klopke” koje snimaju PIN-ove ili da ih čak pronađu i carinici u prtljagu pri pokušaju da se prokrijumčare i unesu u Srbiju. Međutim, zloupotrebe „dine” su veoma retke. Podaci Narodne banke Srbije govore da su zloupotrebe kod domaće kartice na nivou statističke greške.

Što se tiče potrošača koji koriste „dina” karaticu savet je jasan – karticu treba da čuvaju, kao i PIN. Ukoliko se radi o drugačijoj vrsti zloupotrebe, recimo podizanju novca s bankomata, neće im biti pomoći jer ono što važi za sve platne kartice u tom slučaju važi i za domaću. Drugim rečima – nije dobro karticu ostaviti ili zaboraviti ni u prodavnici ni na bankomatu.

D. Vujošević