„Dnevnik“ na licu mesta: Rabe, na tromeđi sa Mađarskom i Rumunijom

Meštanima sela Rabe i okolnih naselja na severu Banata, na tromeđi Srbije sa Mađarskom i Rumunijom, vrata Evropske unije su se odškrinula, a u najskorije vreme, verovatno već ove jeseni, će se i širom otvoriti, jer na samoj tromeđi predstoji završetak radova za granični prelaz sa Mađarskom. Predsednik Saveta MZ Rabe-Majdan Peter Makra živi u Rabeu, gde trenutno ima 80 žitelja, mahom staračkih domaćinstava, jer više od polovine meštana je starije od 70 godina.

- Jako malo imamo mladih. Ljudi se bave samo poljoprivredom. Fabrika nema ne samo u manjim mestima nego ih je malo i u novokneževačkoj opštini, a trebalo bi za mlade mnogo više mogućnosti za radna mesta. Bez prodavnice smo ostali pre skoro godinu dana, u susednom Majdanu se isto jedna prodavnica nedavno zatvorila, a jedna ostala. U Majdanu je malo bolje, ali ne baš puno bolje. Ako gledamo od čega ljudi mogu da žive, isto su oslonjeni samo na poljoprivredu. Lekar jednom nedeljno, sredom, dolazi iz Banatskog Aranđelova ili iz Novog Kneževca, u ambulantu u Majdanu – saznajemo od Makre.

Već više od dve decenije se govori o otvaranju graničnog prelaza na tromeđi. Komšije u Mađarskoj već prave put, očekuje se da se i s naše strane napravi parče puta, pa da se obistini višedecenijska želja i otvori put prema Evropi.

- Puno lakše će biti, ako će ljudi moći da odlaze u Mađarsku ili da nam dolaze komšije iz Evropske unije, jer mladih nema puno, dosta ih je otišlo ne samo iz našeg sela nego i iz drugih mesta iz okoline. Odlaze za boljim životom. Nadamo se da će sa otvaranjem prelaza biti i nade za bolji život u Rabeu i Majdanu. Daj bože da bude, jer više nećemo biti tako zatvoreni u ovom slepom crevu kao sada. Tu se nema kud, ako čovek hoće nešto, na primer da proda, nema pijace, mora da ide bar dvadesetak-tridesetak kilometara da bi prodao nešto što proizvede u polju…

Tereza Đemant je rodom iz Majdana, ali već pola veka živi u Sirigu, predgrađu Segedina.

– Dolazim da obiđem rodbinu i prijatelje. U rodnom Majdanu sam živela do 21. godine, pa sam se udala u Sirig. Kada se krajem maja privremeno otvara granica na tromeđi, stalno dolazim da posetim rodno mesto. U Sirigu dugo živim i navikla sam, tamo mi je porodica. Nažalost, muž mi je umro pre dve decenije. Dobro živim u Sirigu, ali ipak uvek imam želju da dođem kući u Majdan i Rabe – veli Tereza Đemant.

Neli Kiš je rođena u Rabeu, jedno vreme je živela u Kanjiži, pa se sa porodicom vratila na selo, sagradili su kuću i imala je radno mesto dok je prodavnica u mestu bila otvorena.

– Sada sam bez posla i posvetila sam se izradi rukotvorina – priča Neli Kiš. - Trudim se da od toga zaradim koji dinar, ali slabo ide. Koristim priliku da bar pokažem šta radim u slobodno vreme. Za svaku sitnicu se mora negde ići od kada prodavnica ne radi. Lekara imamo jednom nedeljno u susednom Majdanu. Poštar nam dolazi jednom ili dvaput nedeljno. Ostali su mahom stari ljudi, mladi su uglavnom otišli pošto uopšte nema prilike da se zaposle.

Ona kaže da je u selu sve više praznih kuća, u svakoj drugoj-trećoj kući su staračka samačka domaćinstva.

Srećemo Izabelu Vajda, društvo joj prave sinovi Mate i Martin. Mate je završio drugi, Martin četvrti razred, a Izabela čeka treće dete.

– Živi se jako teško. Brat mi radi u drvari u Novom Kneževcu, a muž radi zemlju. Sve je to malo i skromno, ali nekako izdržimo i guramo napred. Kući sam sa decom, obavljam poslove u kući. Deca idu u školu u Majdan. Na završetku ove školske godine bilo je 13 đaka sa nastavom na mađarskom jeziku, od prvog do četvrtog razreda, jer su zbog radova na renoviranju škole u Banatskom Aranđelovu putovala i deca iz tog mesta – saznajemo od Izabele Vajda.

Na pitanje, šta bi trebalo uraditi da život u Rabeu bude bolji, Izabela odgovara da bi prvo trebalo otvoriti jednu malu prodavnicu, što bi starijim meštanima olakšalo da ne moraju da idu u Majdan.

– Ne znam šta će nam doneti otvaranje graničnog prelaza. Bojim se zbog dece da će saobraćaj biti intenzivniji, jer navikli su da se igraju na ulici. Ipak, možda će biti bolje. Možda će u Kibeghazi u Mađarskoj, Beba Veke u Rumuniji, ili nekim drugim bližim mestima, biti radnih mesta, da može da se putuje na posao u Evropsku uniju, kao i što sada ljudi iz Đale, Srpskog Krstura i Novog Kneževca putuju svakodnevno na posao u Mađarsku – očekivanja su Izabele Vajda.  

Zamenica predsednika novokneževačke opštine Čila Oros Urban smatra da je veoma značajno da se realizuje projekat izgradnje graničnog prelaza kod Rabea jer je to strateški projekat u okviru IPA programa prekogranične saradnje Mađarska-Srbija. Ona najavljuje da će uskoro početi izgradnja puta sa srpske strane, od naselja Rabe do budućeg graničnog prelaza na tromeđi, gde je mađarska strana već započela radove, a pored puta  komšije iz Mađarske imaju obavezu da izgrade i kompletnu infrastrukturu budućeg prelaza.

– Od završetka graničnog prelaza očekujemo veoma značajne promene. To će pozitivno uticati na dva mala naselja Rabe i Majdan, isto tako i za Banatsko Aranđelovo i okolna mesta, takođe i za celu novokneževačku opštinu. Na području opštine već imamo granični prelaz Đala-Tisasiget koji je često veoma opterećen sa dugim čekanjem na prelaz granice i od novog prelaza očekujemo da se rastereti prelaz kod Đale. 

Državni sekretar u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Imre Kern naglašava da je sa naše strane obaveza izgradnje puta između Rabea i same granične tačke na tromeđi što je oko jedan kilometar. Investicija je vredna oko pola miliona evra, a sredstva su obezbeđena iz IPA fonda EU. Uskoro će se znati ko je izvođač radova, koji u roku od dva meseca treba da izgradi ovu saobraćajnicu.

- Mi ćemo biti spremni za otvaranje graničnog prelaza krajem avgusta, a pošto po dogovoru Mađarska obezbeđuje objekte i ostalu infrastrukturu prelaza od njih zavisi kada će se moći otvoriti granični prelaz Rabe – Kibeghaza. Prema informacijama kojim raspolažem to bi moglo biti najverovanije u septembru ili najkasnije u oktobru ove godine– objašnjava Imre Kern.

Tekst i foto:Milorad Mitrović