Milić: Nezaposlenost velika, a prava radnika sve manja

kolika će biti zarada i da li će biti isplaćena, muka je s kojom se svakodnevno sreću mnogi zaposleni u našoj zemlji. U situaciji kada je ponuda radne snage daleko veća nego ponuda radnih mesta glas radnika veoma je tih. Po rečima predsednika Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Gorana Milića, zaposleni u Srbiji su u veoma teškoj situaciji, radnih mesta je malo, nezaposlenostje velika, a prava radnika sve manja.  Zato organizovanje radnika u sindikate znači snažniji uticaj na poslodavce i donosioce odluka, ukazuje Milić, dodajući da su pokušaji da se rad i postojanje sindikata obezvredi stalni, ali da svima mora biti jasno da je važno da sindikati postoje jer je to najbolji način da se radnici organinzovano bore za svoja prava.

- Poznato nam je da su pritisci na radnike kako se ne bi priključili sindikatima veliki, ali mora se shvatiti da je borba za sopstvena prava lakše ostariva zajednički - kaže Milić. - Mora se sačuvati dostojanstvo radnika. Najbolji radnik je onaj koji je zadovoljan i radnim mestom i zaradom, motivisan da radi dobro, koji svojim radom može da zadovolji egzistencijalne potrebe, koji na posao ide raspoložen i odmoran i takav radnik potereban je Srbiji.

On ističe da su se u svim zemljama u tranziciji desile promene, ali da su tranzicija i privatizacija u Srbiji zatvorile mnoge fabrike i uglavnom se prelomile preko leđa građana.

- Zarade zaposlenih često nisu dovoljne za pristojan život, minimalna cena rada je već duže od dve godine 121 dinar po satu, odnosno oko 21.000 mesečno i to bi moralo da se promeni jer je rečeno da će posle izbora biti održan sastanak Socijalno-ekonomksog saveta kako bi se razgovaralo o povećanju minimalne cene rada. Očekujem da ona bude povećana u skladu sa zahtevima sindikata na 140 dinara po radnom satu.

Milić ukazuje da nakon formiranja nove vlade očekuje poteze koji će promeniti sliku privrede i ekonimije u zemlji i doprineti boljem položaju zaposlenih, više radnih mesta, kao i primanja koja će biti dostojna čoveka..

- Pred novom vladom je veliki posao jer započete reforme treba završiti i na taj način doprinese boljitku i oporavku privrede, poboljšanju rada javnih preduzeća, privlačenju investiticija. Nažalost, očekuju nas i dodatna otpuštanja, govori se o oko 35.000 ljudi, i to je veliki teret s kojim se treba izboriti - kaže Milić.

Nesigurnost radnog mesta u Srbiji povećana je angažmanom radnika preko agencija za zaposšljavanje, popularno nazvanog zapošljavanja na lizing. Milić ukazuje da su radnici koji na taj način zasnuju radni odnos u poziciji prekarnog radnika koji nema nikakvu sigurnost - ni da li će raditi, ni koliko će raditi, ni koliko će biti plaćen.

- Njihov polžaj je veoma loš,  ne mogu da ostvare prava koja imaju radnici zaposleni na neodređeno vreme. Znog toga očekujem usvajanje zakona o agencijama za zapošljavanje, koji bi sada veoma čest oblik zapošljavanja na lizing stavio u zakonski okvir. Takav način zapošljavanja postoji u razvijenijim zemljama sveta i, iako smatram da on nije dobar za radnike, zpošljavanje na lizing u Srbiji postoji, tako radi mnogo ljudi, čak oko 60.000, pa je onda neophodno da postoji zakonski okvir koji će im omogućiti bolji položaj i mogućnost da ostvare svoja prava - ističe Milić.

Govoreći o eventualnom skraćenju radne nedelje, odnosno radnog dana sa osam na sedam sati, kako bi se smanjila nezaposlenost, o čemu se nedavno mnogo govorilo, Milić ističe da mnogi zaposleni u Srbiji, nažalost, rade mnogo više, a da se prekovremeni rad često ne plaća.  On ukazuje i da je, uz skraćenje radne nedelje, gotovo izvesno da će biti smanjena i zarada i da nije siguran da je to dobar potez.  D. Mlađenović

Duga tradicija borbe za radnička prava

Organizovana borba za radnička prava u Srbiji ima dugu tradiciju, jer Savez samostalnih sindikata Srbije ove godine obeležava 113 godina postojanja. Od početaka sindikane borbe do danas, mnogo toga se izmenilo, ali je i izvesno da se za svoja prava radnici u Srbiji i dalje bore.

Inače, Praznik rada, koji se s početka obeležavao kao Dan međunarodne radničke solidarnosti, obeležava se od 1889. godine, kao sećanje na događaj iz 1886. godine u Čikagu. Naime, kako bi ostvarili svoja prava, pre svega na osmočasovno radno vreme, radnici su digli glas i uoči 1. maja,  štrajkovima zaustavili značajan deo proizvodnje, a bilo je i sukoba radnika i policije.